Kremlj održava pretnju eskalacijom kako bi opravdao represiju nad ruskim narodom, smatra Džon Kristofer Tonesen, predavač na Univerzitetu u Bergenu. Rat se obično razume kao borba između sredstava i ciljeva, ali za rusko rukovodstvo, nasilje i eskalacija nisu samo strateški alati, već i odgovor na unutrašnju nestabilnost. Gubitak moći ili izgled ranjivosti predstavlja pretnju stabilnosti režima.
U analizi za CEPA.org, Tonesen ističe da zapadna politika često ne razume ovu ključnu slabost. Predlozi za zamrzavanje rata u Ukrajini oslanjaju se na pretpostavku da Moskva racionalno reaguje na spoljne troškove. Međutim, za Kremlj, eskalacija je alat koji koristi za očuvanje kohezije unutar režima i upravljanje domaćom ranjivošću.
Ovaj obrazac postao je očigledan nakon kratkotrajnog primirja tokom proslave Dana pobede 9. maja. Kremlj je odmah nakon primirja pokrenuo vazdušne napade na Kijev i Harkov, u kojima su poginuli civili. Ovi napadi ukazuju na to da se moć u Rusiji održava kroz agresiju, pri čemu je eskalacija usmerena na održavanje unutrašnje kontrole.
Radovi naučnika poput Juana J. Linza i Milana W. Svolika pokazuju da personalizacija moći i liderstva u takvim sistemima postaje nerazdvojno povezana. U ovakvim okolnostima, opstanak režima postaje povezan sa interesima države. Putinovo KGB poreklo doprinelo je normalizaciji zloupotrebe moći, gde nasilje deluje kao alat, a zastrašivanje kao oblik upravljanja.
Unutrašnji psihološki faktori, poput moći i identiteta, oblikuju ponašanje države. Pretnje se doživljavaju kao izazovi za opstanak režima. U takvom sistemu, svaki kompromis se može doživeti kao slabost, a uzdržanost kao nemoć. Stoga, vojna eskalacija često sledi nakon percipiranog gubitka, koristeći silu da se ranjivost pretvori u dominaciju.
Eskalacija ima dvostruku funkciju: spolja signalizira snagu, dok iznutra učvršćuje koheziju. Povećana sila sužava prostor za neslaganje i definiše hijerarhiju. Ova logika se može primetiti u upravljanju „zamrznutim konfliktima“, gde se održava uticaj bez rešavanja osnovnog spora.
Sporazumi iz Minska su primeri kako Rusija zadržava polugu uticaja, dok u isto vreme ne rešava sukob. Slični obrasci se vide i u konfliktima u Gruziji i Moldaviji, gde Rusija održava svoju moć kroz kontrolisana stanja tenzije.
Za Kremlj, taktička pauza nije pomak ka miru, već preraspodela unutrašnje kontrole. Pod Putinom, elita se sastoji od ljudi iz bezbednosnog sektora, gde je korektivna povratna informacija oslabljena, a neslaganje filtrirano. Gušenje kritike unutar zemlje dovodi do toga da nasilje postaje signal, a ne samo instrument.
Ubistva opozicionih figura tretirana su kao egzistencijalni rizici. Kontrola se sprovodi i kroz jezik, redefinišući ključne pojmove kako bi se prikrila stvarnost. Rat se predstavlja kao civilizacijska dužnost odbrane „ruskog sveta“ od neprijateljskog NATO-a i EU.
Kremlj koristi eskalaciju kao mehanizam stabilizacije, zahtevajući od Zapada da pređe na proaktivno sužavanje operativnog prostora. Umesto simboličnih sankcija, Evropa treba razviti strategiju koja razdvaja eskalaciju od stabilnosti. Ključni izazov je razumeti sistem koji proizvodi ruske poteze, a ne samo reagovati na njih.
Politička promena verovatno neće doći iz diplomatskih proboja, već pod značajnim unutrašnjim ili spoljnim pritiscima. Visoko personalizovani autoritarni sistemi često menjaju oblik u takvim okolnostima. Međutim, to ne znači da je kolaps jedini mogući ishod. Dugačak pritisak u političkoj, vojnoj i ekonomskoj sferi mogao bi povećati troškove konfrontacije, nadmašujući njenu vrednost kao mehanizma unutrašnje stabilnosti.
U svetlu ovih analiza, jasno je da je potrebno preispitati pristup Zapada prema Rusiji kako bi se pronašla dugoročna rešenja koja će omogućiti stabilnost i mir u regionu.
