Digitalno nasilje među decom postaje sve ozbiljniji problem, a nedavni slučaj iz okoline Banjaluke ponovo je otvorio važnu temu o zaštiti dece. U dobi od 11 do 12 godina, deca su izložena javnom prozivanju, anonimnim profilima na društvenim mrežama i pritiscima koji se ne završavaju kada se završi školski čas. Instagram stranice, na kojima se deca prozivaju imenom i prezimenom, postale su svojevrsni digitalni stub srama. Povod za prozivanje može biti banalna stvar, kao što je garderoba ili način ponašanja, a jednom objavljen sadržaj ostavlja dugotrajan trag.
Brankica Raković, urednica magazina „Lola“, ukazuje na ozbiljnost problema. Nakon što je jedna majka prijavila slučaj online nasilja, počeli su joj se javljati i drugi roditelji sa sličnim iskustvima. Jedan od najpotresnijih slučajeva bio je devojčica koja je, zbog prozivanja, počela da izbegava odlazak u toalet. Raković je naglasila da su anonimni korisnici hrabri samo kada treba da napadnu, dok su deca koja su prozivana često bez zaštite.
Reakcija škole u Trnu bila je brza; direktorka je kontaktirala MUP i organizovala predavanja za decu, pozivajući ih da prijave ukoliko se osećaju ugroženo. Ipak, Raković ističe da ugasiti jedan profil nije dovoljno, jer se mogu stvoriti novi.
Aleksandra Cvjetić, osnivačica portala „Zelena učionica“, naglašava da odgovornost ne može biti samo na školama. Deca provode najviše vremena kod kuće, ali nisu sve porodice iste, te je potrebna saradnja između institucija i porodica. U školama postoje različiti nivoi nasilja, a problemi se često javljaju kada slučajevi pređu granice škole.
Roditelji često očekuju da škole reše probleme, umesto da se aktivno uključuju u život svoje dece. Raković podseća da roditelji moraju primetiti promene u ponašanju svoje dece i razgovarati sa njima o emocijama. Empatija se ne podrazumeva, već se uči kroz svakodnevne odnose.
U današnje vreme, kada deca provode mnogo vremena na digitalnim uređajima, roditelji ne bi trebali da se plaše da postave granice. Raković ističe da je važno razgovarati sa decom o tome šta rade na internetu, kao i o njihovim osećanjima i iskustvima sa vršnjacima. Roditelji bi trebali podsticati igru i interakciju licem u lice, umesto da deca provode vreme isključivo na ekranima.
Konačno, zaštita dece ne može se svesti samo na zabranu korišćenja telefona. Potrebno je da roditelji budu aktivni učesnici u životu svoje dece, da ih podstiču da govore lepe stvari i da primete kada neko od njihovih vršnjaka oseća izolaciju. Takođe, važno je da roditelji priznaju kada ne znaju kako da se nose sa novim problemima i potraže pomoć kada je to potrebno.
U zaključku, digitalno nasilje je kompleksan problem koji zahteva saradnju između porodica, škola i institucija. Deca se moraju učiti empatiji i odgovornosti, dok roditelji treba da budu aktivni učesnici u njihovom odrastanju, postavljajući granice i otvoreno razgovarajući o važnim temama. Samo zajedničkim naporima možemo stvoriti sigurnije okruženje za našu decu.
