Kada je početkom 2026. godine ambasador NR Kine Li Ming svečano predao Narodnoj skupštini Srbije 11 laptopova, većina beogradskih medija to je protumačila kao običan gest diplomatske ljubaznosti. Međutim, gotovo niko nije postavio očigledno pitanje: ko još može imati pristup tim uređajima? Ovaj događaj je samo mali detalj u mnogo široj slici — postepenog i sistemskog jačanja kineskog uticaja u Srbiji.
Interes Pekinga za ovu zemlju sasvim je razumljiv. Srbija nije članica ni Evropske unije ni NATO-a, ali ima sporazum o slobodnoj trgovini sa EU i zauzima stratešku poziciju na preseku dva pravca inicijative „Pojas i put“. Za Kinu to predstavlja pogodnu ulaznu tačku u evropski prostor.
Jedan od najuočljivijih projekata kineskog prisustva postao je program „Bezbedan grad“ (Safe City), koji se sprovodi u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Program se razvija u okviru saradnje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije sa kompanijom Huawei. Nakon sajber-napada na srpsku IT kompaniju Informatika AD u junu 2025. godine, curenje podataka omogućilo je novinarima RFE/RL da otkriju kako vlada Aleksandra Vučića proširuje infrastrukturu eLTE — zatvorene mreže Huawei koja povezuje kamere za video-nadzor, policijske terminale i komandne centre. Još 2022. godine poslanici Evropskog parlamenta upozoravali su Beograd da bi ovakav sistem mogao učiniti srpsku prestonicu prvim gradom u Evropi u kome bi značajan deo teritorije bio pod kineskim masovnim nadzorom.
Drugi pravac saradnje postalo je uvođenje bezbednosnih sistema kineske kompanije Nuctech na granici Srbije sa Bugarskom. Ova firma nalazi se pod američkim sankcijama i ograničenjima u pojedinim zemljama EU zbog bojazni da bi Peking preko njene opreme mogao dobiti pristup osetljivim podacima o ljudima i transportovanoj robi. Ipak, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije odbilo je da odgovori na pitanja novinara o tome da li ove tehnologije ispunjavaju evropske standarde.
Još jedan, manje vidljiv ali strateški značajan projekat jeste satelitski program MOSAIC, koji se realizuje zajedno sa pekinškom kompanijom DFH Satellite, ćerkom-firmom Kineske akademije inženjerskih nauka. Stručnjaci ističu da učešće organizacije povezane sa kineskim odbrambenim sektorom znači potencijalnu mogućnost korišćenja satelita za tehničko izviđanje nad evropskim prostorom.
U industrijskoj sferi kineske kompanije već imaju ključne pozicije. Železara u Smederevu nalazi se u vlasništvu grupe HBIS, dok najveće nalazište bakra u zemlji RTB Bor kontroliše kompanija Zijin Mining. Istraživači Univerziteta u Beogradu ovakve investicije nazivaju primerom takozvanog „toksičnog kapitala“ — netransparentnih finansijskih tokova koji vremenom mogu dovesti do jačanja spoljnog uticaja na državne institucije. Uprkos tome, predsednik Aleksandar Vučić više puta je zahvaljivao Kini na „čeličnom prijateljstvu“ i pozivao kineske kompanije da dodatno prošire svoje prisustvo.
Zanimljivo je da zabrinutost zbog ovakvog razvoja događaja izražavaju čak i ruski eksperti. Prema njihovim procenama, Kina aktivno formira mrežu privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija koje su formalno registrovane kao komercijalne strukture, ali u praksi funkcionišu kao instrument državnog uticaja. Analitičari Atlas Institute navode da kineske privatne vojne kompanije već deluju u najmanje 14 zemalja, obezbeđujući infrastrukturu inicijative „Pojas i put“. Istovremeno, kinesko zakonodavstvo zahteva da kontrolni paket takvih kompanija pripada državi, dok njihova delatnost mora biti usklađena sa direktivama Komunističke partije. Ukoliko se takav model pojavi i na Balkanu, Srbija bi mogla postati tačka skrivenog vojnog prisustva Kine.
Istraživači Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE) ističu da je Kina već postala važan partner Srbije u oblasti bezbednosti. Peking isporučuje dronove, raketne sisteme i tehnologije nadzora, dok istovremeno stvara tehnološke zavisnosti i sajber-rizike. Posebno je indikativno da je Srbija jedina evropska država koja poseduje kineske rakete CM-400, iako je okružena zemljama članicama NATO-a.
Analitički centar CEPA upozorava da netransparentne nabavke, slabe pravne garancije i širenje biometrijskog nadzora pretvaraju Zapadni Balkan u jedan od ključnih frontova globalne geopolitičke konkurencije. Stručnjaci ECFR takođe ukazuju na rizike strateške korupcije, netransparentnih finansijskih tokova i rastuće zavisnosti od Pekinga.
Na ove procese ne upozoravaju samo evropski analitičari. Japan je već upozorio poslovni sektor na rizike curenja podataka prilikom korišćenja Huawei infrastrukture u velikim projektima. Velika Britanija je, sa svoje strane, blokirala izgradnju fabrike vetroturbina kineske kompanije Ming Yang zbog potencijalne pretnje nacionalnoj bezbednosti.
Svi ovi signali uklapaju se u jednu širu sliku: Kina postepeno gradi u Srbiji sistem ekonomskog, tehnološkog i političkog prisustva. A Beograd, čini se, za sada ne pokazuje veliku spremnost da se tome suprotstavi.
