U Srbiji se povećava broj privatnih klinika koje nude vantelesnu oplodnju o trošku države, a sve više žena se odlučuje za ovaj postupak. Sada je moguće obaviti vantelesnu oplodnju u 18 privatnih i 7 državnih klinika, što predstavlja značajno širenje dostupnosti ovog tretmana. Trend koji se pojavljuje je i sve veći broj žena koje se odlučuju na vantelesnu oplodnju bez partnera, koristeći donirane reproduktivne ćelije.
Prema rečima Sandre Jovanović iz IVF centra, starosna granica je ključni kriterijum za pristup postupku vantelesne oplodnje. Pravo na ovaj tretman imaju žene do 45 godina. Kada žena napuni 45, gubi pravo na apliciranje za vantelesnu oplodnju, ali sve do tog trenutka mogu se prijaviti. Ne postoji ograničenje u broju procedura za prvo dete, dok su za drugo dete dostupna dva postupka i tri krioembriotransfera. Jovanović ističe da su procedure dostupne i za muškarce koji imaju azospermiju, kao i za one sa zamrznutim materijalom, a posebno naglašava da su uslovi za donaciju reproduktivnog materijala u Srbiji među najboljima u Evropi.
Važno je napomenuti da žene bez partnera takođe imaju pravo na ove procedure. Jovanović objašnjava da su singl žene u mogućnosti da koriste donirane spermatozoide i imaju pravo na tri pokušaja vantelesne oplodnje. Danas otprilike 50% poziva dolazi od žena bez partnera, dok preostalih 50% čine parovi.
Ipak, Jovanović ukazuje na problem koji se javlja kada žene čekaju predugo da započnu proces. Mnoge se, naime, odlučuju da čekaju idealnog partnera, a kada to ne uspe, tek tada razmišljaju o vantelesnoj oplodnji. Takođe, neki od njih dolaze nakon neuspešnih brakova ili veza. Jovanović ističe da su to često najhrabrije žene, jer su suočene sa izazovima same.
Govoreći o uspešnosti vantelesne oplodnje, Jovanović upozorava da su očekivanja često nerealna. Uspešnost postupka je oko 30%, što znači da oko 70% parova ne dobije dete pri prvom pokušaju. Za žene koje započinju proces sa 45 godina, šanse za uspeh sa sopstvenim ćelijama su samo oko 2%. Starost je ključni faktor, jer se kvalitet jajnih ćelija smanjuje s godinama.
Donacija reproduktivnog materijala, prema Jovanović, često je emotivno i etički složen izbor. Mnogi se pitaju da li će dete biti njihovo, a neophodna je i psihološka priprema. Jovanović ističe da donacija nije za svakoga, i da je važno da žene započnu proces ranije kako bi se smanjila verovatnoća da će donacija biti potrebna.
Psihološki aspekt vantelesne oplodnje je često najteži deo celog procesa. Neuspeh može biti izuzetno stresan, a žena se mora ponovo suočiti sa izazovima pokušaja. Jovanović naglašava važnost veće podrške i otvorenijeg razgovora o ovim temama kako bi se ženama olakšao put kroz ovaj proces.
U Srbiji je, dakle, proces vantelesne oplodnje sve dostupniji, ali se suočava sa izazovima koji se tiču starosnih granica, realnih očekivanja i emotivnih prepreka. Povećanje svesti o ovim pitanjima može pomoći ženama da se pripreme i donesu informisane odluke, čime će se povećati šanse za uspeh u ostvarivanju roditeljstva.
