Zaporožje je udaljeno manje od dvadeset kilometara od fronta. U južnom delu grada, u naseljima Kosmos i Pidveni, oštar sluh može lako razaznati eksplozije dronova, granata i aviobombi. Crni oblaci dima dižu se na horizontu, a nebo južno od grada često je ispresecano kondenzacionim tragovima raketa lansiranih sa Krima i usmerenih ka severu Ukrajine.
Tokom Uskršnje nedelje, koju sam proveo u Zaporožju, bilo je bezbroj napada dronova na civilne mete. Već četiri godine grad je pod stalnim napadima ruske vojske. Eksplozije protivavionskih topova, zujanje, a zatim eksplozije kamikaza dronova Šaheda su svakodnevnica. Nažalost, i ja sam se na to navikao.
Nakon uskršnjeg primirja, koje je trajalo manje od 24 sata i prošlo u nadrealnom miru, bombardovanja su nastavljena sledećeg dana. U utorak je zujanje dronova probudilo grad u 4.30 ujutru, a eksplozije su pratile građane Zaporožja do 6 ujutru. U sredu je dron ubio ženu koja samo što je počela da radi na kiosku blizu tramvajske stanice. U četvrtak je aviobomba Kab-500 uništila crkvu na obodu grada, usmrtivši čoveka unutra. Sledećeg jutra, dron je pogodio kuću u blizini Politehničkog univerziteta, dok je protivavionska vatra oborila dva “Šaheda” koji su preletali iznad grada baš kada sam se nalazio na glavnom trgu. Ovo su samo neki od događaja vezanih za rat koji su pogodili grad tokom mog boravka.
Uprkos tome, Zaporožje živi i opstaje. Filharmonija nudi vrhunske koncerte, a pozorište takođe nudi niz visokokvalitetnih predstava različitih žanrova. Najvažnije je da škole funkcionišu i da deca nisu ostavljena sama kod kuće.
Srećem grupu šesnaestogodišnjih učenika ispred Elektrotehničkog koledža, srednje škole koja se nalazi u samom centru grada. U 10 časova ujutru imaju nastavu uživo. Jedna od njih, Ksenija, kaže: „Jedan dan radimo na daljinu, a drugi dan uživo. Volimo da dolazimo ovde, zajedno smo, a kada je upozorenje na vazdušnu opasnost, idemo u sklonište.“ Kristijan Eker, Foto: Privatna arhiva. Volodimir u šali pogleda Kseniju i dodaje: „Da, Ksenija samo čeka uzbunu jer smo u skloništu sa decom iz drugih razreda i može da vidi svoju simpatiju, koji je godinu dana stariji od nje!“ Ksenija se smeška i stidi, pokriva lice rukama, ali se u isto vreme smeje zajedno sa svima ostalima.
Sve škole u gradu imaju skloništa opremljena računarima, internetom i generatorima električne energije. „I mi roditelji se osećamo prijatno kada znamo da su deca ovde. Nastavnici brinu o njima; ako se oglasi alarm, svi zajedno idu u sklonište. Sami su kod kuće, mi roditelji idemo na posao, a deca, ako nisu u školi, provode ceo dan sa telefonima u rukama,“ kaže mi Lidija, majka koja je upravo odvezla sina u školu.
Dok deca ulaze u školu, Lidija i ja ostajemo i razgovaramo. Lidija ima još jednog sina, od 13 godina. „Ne znam da li možete da zamislite situaciju… Ova generacija je prvi put iskusila zaključavanje zbog Kovida, odmah posle rat. Godinama nisu išli u školu, učili su na daljinu. Moja deca su se prošle godine vratila u školu. U početku je bilo tragično: nisu mogli mirno da sede duže od 10 minuta, nisu mogli da održe pažnju više od pet minuta, nisu mogli ni da komuniciraju sa svojim vršnjacima,“ kaže Lidija sa tužnim izrazom lica. „Malo po malo su se navikli da budu sa drugima i da imaju koncentraciju. Nastavnici i psiholozi koji su uvek prisutni u školi pomogli su im u tome.“
Neke od đaka srećem slučajno uveče u Filharmoniji. Na programu je Bahov koncert za orgulje. Zadivljen sam što tako mladi ljudi prisustvuju ovakvim koncertima, ali direktor koledža, Ruslan Koseljuk, ponosno mi objašnjava da je i to dostignuće škole. “S vremena na vreme vodimo decu u pozorište i na koncerte. Na ovaj način se postepeno navikavaju da posećuju kulturna mesta. Socijalna interakcija je neophodna za tinejdžere. Činimo sve što možemo kako bismo osigurali da ova deca imaju što normalniji život.”
U sedištu nevladine organizacije „Zahist države“ upoznao sam Svitlanu Makedonsku, odbornicu u Zaporoškoj oblasnoj skupštini i učiteljicu iz grada u Zaporoškoj oblasti koji je trenutno pod ruskom okupacijom. „Radim sa decom koja se sada nalaze pod okupacijom. Individualno, predajemo onlajn. Oni više vole da nastave da uče kod nas jer se ukrajinski školski sistem zasniva na kritičkom razmišljanju, a ne na bubanju činjenica, kao što je ruski.“
Ukrajinska država brine i o deci koja su pobegla u inostranstvo: „Deca u inostranstvu uče u školama u zemlji u kojoj se nalaze, naravno, i mi ‘prevodimo’ ocene koje dobijaju iz predmeta poput matematike i geografije u ukrajinski sistem ocenjivanja. Kod nas, međutim, pohađaju onlajn predmete koji ne postoje u toj zemlji: ukrajinski jezik i istoriju. Oni koji steknu diplomu srednje škole u inostranstvu mogu se zatim vratiti ovde i upisati na fakultet. Imamo odlične univerzitete. Na primer, Zaporoški politehnički institut; jedan je od najboljih na svetu,” zaključuje Svitlana.
Preko prijatelja u Hersonu uspevam da stupim u kontakt sa jednim od dečaka koji uče pod okupacijom. „Rusi kažu da su nas oslobodili, ali u stvarnosti su samo sve uništili i preuzeli institucije. Ne idem u rusku školu. Učim onlajn sa svojim ukrajinskim nastavnicima. Onda brišem svu svoju hronologiju na lap topu. S vremena na vreme FSB dolazi u posetu. Prete da će nas sve poslati u Rusiju, ali ih se ne plašim. Frustrirani su jer ih niko ne želi. Čak je i moj deda, koji je u početku bio srećan zbog dolaska Rusa, sada promenio mišljenje. Da bi primio penziju, morao je da popuni milion dokumenata i još uvek nije video ni dinara!“. D. ima 17 godina, a njegova porodica nije mogla da napusti okupiranu zonu kada su Rusi stigli.
Andrij Hižnij, sindikalac i volonter, živi i radi u Zaporožju, ali ovog puta se sastajemo u Užgorodu, na granici sa Slovačkom i Mađarskom. Andrij je upravo ispratio grupu učenika osnovne škole iz Zaporožja koji će dve nedelje živeti u kampu opremljenom mobilnim kućicama. Učenici dolaze iz Zaporožja, ali i iz Orihiva, grada gotovo na prvoj liniji fronta gde je sada nemoguće živeti. „Danas smo imali test, nastavnici su želeli da testiraju naše znanje iz fizike. Neverovatno, nisu nam dozvolili da koristimo mobilne telefone!“, kaže mi L, koji ima 13 godina. „Želimo da ovoj deci vratimo barem delimično ono što su im rat i ruska vojska oduzeli: školu, druženje i bezbrižan način života. Jednom rečju, mladost.“
