Deca rano počinju da psuju jer upijaju reči iz okoline, a ne razumeju njihovo značenje. Često se roditelji nađu u čudu kada iz usta svog dvogodišnjaka ili trogodišnjaka čuju sočnu psovku. Prvo pitanje koje sebi postavljaju je: „Gde je to čuo?“. Stručnjaci objašnjavaju da deca psuju zato što čuju psovke od odraslih, a ne iz želje da nekoga uvrede.
U uzrastu od dve ili tri godine, deca tek razvijaju svoj govorni aparat i često reprodukuju reči koje čuju oko sebe, bez razumevanja njihovog značenja. Psiholog Dragana Ćupurdija naglašava da, dok izgovaraju psovke, mala deca ne znaju šta one zapravo znače. One su samo reči koje su čula i ponavljaju ih bez razmišljanja. Odrasli, koji su svesni značenja tih reči, često reaguju sa zapanjenošću ili ljutnjom.
Roditelji često nisu svesni koliko pažljivo njihova deca slušaju. Psovke mogu „isplivati“ u razgovoru ili tokom vožnje, a da roditelj to ne primeti. Kada dete ponovi te reči, krivica se obično prebacuje na druge, kao što su bake, deke ili tetke koje ponekad svesno podučavaju decu ružnim rečima. Često se dešava da dete slučajno načuje razgovor odraslih, a reakcija okoline samo pogoršava situaciju. Odrasli često reaguju sa iznenađenjem, što može izazvati smeh kod deteta, dodatno podstičući njegovo ponavljanje tih reči.
Oko šeste godine, deca počinju da razumeju značenje psovki, jer im to tada objašnjavaju roditelji ili učitelji. Do tog uzrasta, sve je samo reprodukcija. Da li će dete nastaviti s ovom navikom, zavisi od reakcije odraslih. Ako se odrasli smeškaju ili se smeju, dete će smatrati da je to prihvatljivo i nastaviće. S druge strane, ako mu se jasno kaže da je psovanje ružno, ono će prestati.
Psiholog Ćupurdija naglašava važnost doslednosti u vaspitanju. Dete ne može da razume zašto u gostima ne sme da psuje, a kod bake može. Ako roditelji žele da njihovo dete ne psuje, moraju i sami prestati sa tom praksom. Dete uči po modelu: ako važi pravilo da se psovke ne govore, to mora važiti za sve.
Kod starije dece, situacija je drugačija. Osnovci svesno psuju, često da bi se istakli među vršnjacima ili da bi ispitivali granice. Verbalna agresija može biti način da izraze svoja osećanja i frustracije, budući da im nedostaju suptilniji izrazi. I devojčice i dečaci mogu biti verbalno agresivni, prateći model svojih roditelja i drugih odraslih u svojoj okolini.
Umesto da se koristi kazna, stručnjaci preporučuju ponudu zamena za psovke. Na primer, kada dete poželi da opsuje zbog ljutnje, treba ga naučiti da izrazi svoja osećanja na drugi način, kao što je: „Ljut sam, želim da se smirim“. Takođe, postoji jednostavan i zabavan način da se reši problem psovanja u porodici. Psiholog predlaže korišćenje tegle kao „kazne“ za izgovorene psovke. Svaka izgovorena psovka bi imala svoju cenu u dinarima, a prikupljen novac bi se na kraju delio ili trošio po dogovoru.
Pre nego što roditelji potraže pomoć stručnjaka zbog detetovog rečnika, važno je da se prvo pozabave sopstvenim navikama. Ovaj „trik“ sa teglom nije samo zabavan, već i efikasan način da svi članovi porodice postanu svesniji svog govora. Roditelji treba da budu svesni svog uticaja na decu i da pokažu doslednost u pravilima koja postavljaju. Na taj način, deca će lakše naučiti kako da se izražavaju bez upotrebe ružnih reči.
