U aprilu 1987. godine, među radnicima fabrike odeće „Kluz“ u Beogradu, podignuta je prava uzbuna kada je otkriveno da je jedan od njihovih kolega HIV pozitivan. Ova informacija je izazvala paniku među osam hiljada zaposlenih, a vest se proširila i van granica fabrike, dopirući do inostranih poslovnih partnera. S obzirom na to da se o HIV-u i AIDS-u tada malo znalo, strah od zaraze je počeo da se širi poput požara.
Radnici su se osećali nesigurno i uplašeno, a situacija je dodatno pogoršana time što su se informacije o stanju zaraženog kolege tajile. Uzalud su pokušaji fabričkog lekara da smiri atmosferu; strah je već bio duboko ukorenjen među radnicima. Epicentar panike bila je mala radionica precizne mehanike, u kojoj su radili zaraženi muškarac, njegova majka i partnerka. Njihova bliskost, uključujući zajedničke obroke i konzumaciju iz iste flaše, dodatno je potpalila strahove među kolegama.
Iako su se šuškali tračevi o tome da je zaraženom kolegi spaljeno odelo, šef fabrike je to demantovao, ali je informacija o njegovom zdravstvenom stanju i dalje izazivala zabrinutost. Radnici su saznali da je kolega od 13. godine bio zavisnik od heroina i da je infekcija otkrivena tokom boravka u Zagrebu. Njihova zabrinutost je dodatno porasla kada su saznali da je situacija sa zaraženim kolegom bila poznata mnogo ranije, ali je lekar odlučio da to drži u tajnosti.
Majka i partnerka zaraženog muškarca otvorile su bolovanje, iako su bile zdrave. Njihovo ponašanje je bilo razumljivo, s obzirom na to da su se našle u središtu panike. Radnici su se plašili da će postati predmet osude i stigme, ali su istovremeno želeli zaštititi svoje porodice od potencijalnog saznanja o ovoj situaciji. Njihove reči su odražavale strah i zabrinutost: „Nije baš da se ne bojimo, uprkos svemu što znamo o sidi i njenom prenošenju.“
Doktorka iz fabričke zdravstvene stanice je pokušavala da umiri situaciju lepljenjem obaveštenja koja su jasno naglašavala da kolega ne boluje od AIDS-a, već da ima pozitivan test na HIV. Ipak, za radnike, pozitivna dijagnoza je značila mogućnost zaraze, iako su znali da se HIV ne prenosi lako.
U to vreme, HIV/AIDS je bila nova i nepoznata bolest, a način njenog prenošenja dodatno je pojačao strah među ljudima. Pojava ove bolesti poklopila se sa vremenom seksualnih sloboda, što je dodatno doprinelo stigmatizaciji obolelih. Mnogi su smatrali da je sida kazna za nemoralno ponašanje, što je dovelo do dodatnog straha i osude prema zaraženima.
Nažalost, u to vreme nije bilo adekvatnog leka koji bi bolest držao pod kontrolom, a zaraženi su se često suočavali sa smrću. U međuvremenu, radnici su se trudili da nastave sa svojim životima, uprkos strahu koji ih je obuzimao. Bolest o kojoj se ćutalo i za koju se umiralo u mukama postala je tema o kojoj su se ljudi bojali da razgovaraju, a stigmatizacija obolelih je postala uobičajena praksa.
U ovoj situaciji, fabrika „Kluz“ postala je simbol straha i neznanja o HIV-u, a radnici su se suočavali s neizvesnošću i predrasudama koje su ih pratile. Njihova svakodnevica je bila obeležena strahom, dok su se borili sa stigmom koja je pratila ovu bolest.
