Priča Vojislava “Mikana” Todorovića i njegove supruge Mire iz Zmajeva počinje još u đačkim danima, tačnije 1959. godine, u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Futogu. Mikan je tada upisao ratarstvo, dok je Mira izabrala stočarstvo. Njihova prva zajednička aktivnost bila je okopavanje kupusa na školskom imanju, gde je Mikan, umesto da se fokusira na posao, više gledao u Miru. “Više sam gledao u nju nego u kupus… bio sam zbunjen”, priseća se Mikan sa osmehom.
Njihova ljubav je brzo procvetala, a Mikan je prvi ljubavni izraz upotpunio pismom koje je zamolio druga Milanka da prepiše, jer se stideo svog rukopisa. Njihova veza završila je brakom 29. novembra 1970. godine, a kasnije su dobili tri ćerke i ponosno ističu da su nedavno postali i prababa i pradeda.
S druge strane, sudbina je imala teške izazove za Mikana. Naime, bio je rezervni oficir i kapetan prve klase kada je izbio rat i 3. maja 1991. godine otišao na vukovarsko ratište. Tamo je svedočio strahotama, opisujući ih kao “pakao na zemlji”. Iako je preživeo bez ogrebanosti, sudbina ga je zadesila na tragičan način. Nakon proslave porodične slave Aranđelovdana, Mikan je dobio naređenje da se javi u vojnu upravu u Iloku. Na dan nesreće, dok su se kolege pripremale za uviđaj, došlo je do eksplozije nagazne mine koja mu je oduzela obe noge.
U trenutku eksplozije, Mikan se setio svoje želje da se brani, ali je ubrzo shvatio da više nema noge. Njegova prisebnost u tom teškom trenutku spasila je živote drugih vojnika, jer je vikao da se vrate nazad i da ne koriste put kojim su došli. Kasnije, dok je ležao ranjen, zahtevao je od svog brata i policajca da mu pronađu nož kako bi mu rasekli čizmu koja se držala samo na komadu kože.
Nakon teške povrede, Mikan je prevezen do Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu, gde je prošao kroz 11 operacija. Dok je bio pod jakim sedativima, suočio se sa realnošću svog stanja, ali se nije predavao. “Doktore, vi to da mi isečete nokte?” našalio se, iako je znao da ga čeka teška borba za život. U bolnici u Novom Sadu, lekar mu je otvoreno rekao da medicina ne zna šta da radi ukoliko ne počne da unosi hranu.
Mirina podrška bila je ključna tokom njegovog oporavka, a ona se čak i prevremeno penzionisala kako bi mu pružila potpunu negu. Mikan se, uprkos teškom invaliditetu, uporno borio da ne ostane u kolicima i ponovo je naučio da vozi automobil uz pomoć svog brata. “I danas imam osećaj da imam svoje noge i prste kojih fizički nema”, ističe Mikan.
Za svoje hrabro držanje tokom rata, Mikan je odlikovan Ordenom za hrabrost. Međutim, sve te nagrade i priznanja za njega su manje važna od ljubavi i podrške koju je dobio od svoje porodice. “Sve što sam prošao u životu… mojoj ženi i mojoj deci ja se ne mogu nikad odužiti”, zaključuje Mikan sa emocijama. “Mi smo, Miro, mnogo bogati ljudi. Mnogo bogati.”
Ova priča o ljubavi i hrabrosti svedoči o nesalomivom ljudskom duhu i snazi koja prevazilazi sve prepreke, ostavljajući snažan utisak na sve one koji je čuju. U vremenu kada se suočavamo sa različitim izazovima, primer Vojislava i Mire Todorović podseća nas na snagu porodice, ljubavi i međusobne podrške.
