Stalna kršenja primirja, kontradiktorni politički signali i vanredne mere koje su na snazi – sve to podstiče iscrpljenost, bes i duboku neizvesnost među mnogim Irancima. Od proglašenja prekida vatre između Irana, Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, Irancima je više puta rečeno da je rat završen. Međutim, napadi, pretnje i diplomatski pregovori su se nastavili. Iranske vlasti često govore o pregovorima i napretku, ali odmah zatim upozoravaju na odmazdu i pretnje po kritičnu infrastrukturu Irana. Ova stalna oscilacija između rata i diplomatije ostavlja mnoge ljude u Iranu između nade i straha.
Za mnoge Irance, ova neizvesnost postala je psihološki štetnija od samog rata. Problem više nije samo strah od nasilja, već i nemogućnost da se zamisli stabilna budućnost. Jedna advokatkinja iz Teherana, koja je tražila da ostane anonimna, izjavila je da je najteži deo trenutnog stanja neznanje kada će se kriza završiti. „Kad ne možete da planirate kako da podnesete teškoće, to stavlja ogroman pritisak na vas“, navela je. Ona dodaje da više nema motivaciju da započne bilo šta novo i da oseća otuđenje od ljudi oko sebe.
Ovaj osećaj paralize izgleda da prevazilazi individualnu frustraciju i utiče na osnovne odluke o poslu, porodici i budućnosti. Kombinacija ekonomske nestabilnosti i stalnog straha od povratka nasilja vodi do šireg raspoloženja umora i društvene stagnacije. „Potpuno smo beznadežni“, rekao je jedan stanovnik Isfahana, naglašavajući da su izglede za budućnost i psihološku sigurnost gotovo nepostojeće.
Trenutna neizvesnost posebno teško pogađa mlađe Irance koji nemaju direktno sećanje na rat između Irana i Iraka (1980-1988). Mnogi od njih prvi put se suočavaju sa životom u kontekstu regionalnog sukoba. Jedna medicinska sestra iz zapadnog Irana ističe da ljudi počinju da žive samo za danas, gubeći poverenje u budućnost. Ova generacija se nalazi u situaciji koja je dezorijentirajuća, jer nemaju mentalni model kako da prožive takvo iskustvo. Umesto straha od rata, sada doživljavaju iscrpljenost zbog neizvesnosti.
Said Paivandi, profesor na Univerzitetu u Loreni u Francuskoj, ističe da postoje dve preklapajuće tendencije u Iranu: očaj zbog budućnosti i bes prema vlastima koje ne mogu da se nose sa svakodnevnim životom. Prema podacima anketa, oko 60% stanovništva se oseća beznadežno, dok 64% izražava bes, 50% očaj, a 45% strah i anksioznost. Ove brojke pokazuju značajno pogoršanje u poređenju s ranijim anketama.
Paivandi takođe naglašava da oko jedna trećina Iranaca želi da emigruje, a taj trend je izraženiji među mlađim i obrazovanijim grupama. U ovom kontekstu, stručnjaci smatraju da trenutna psihološka kriza u Iranu prevazilazi primirje i vojnu eskalaciju. Dok je spoljni sukob važan, društvo se već suočava sa visokom inflacijom, represijom i osećajem blokiranih mogućnosti.
Što duže neizvesnost traje, to je teže obnoviti poverenje među ljudima. Mnogi se suočavaju sa kontradiktornim porukama, što dodatno pogoršava situaciju. Umesto jasnih rešenja, Iranci su preplavljeni osećajem nesigurnosti, što čini svaki dan izazovom. Bez obzira na potencijalne dogovore na međunarodnom nivou, unutrašnja kriza i dalje ostaje nerešena, ostavljajući narod u stanju straha i besa, bez jasne vizije budućnosti.
