Iako državne institucije redovno ističu strategije zaštite ljudskih prava, aktivisti upozoravaju na realnost u kojoj su suočeni s pritiscima od onih koji bi ih trebali štititi. U razgovoru za Danas, jedan od aktivista navodi da se u praksi vide nasilje, hapšenja i montirani sudski procesi, dok se na papiru nalaze samo strategije.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog odgovorilo je na istraživanje Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), koje je zabeležilo najmanje 769 napada na aktiviste od 2020. godine. U odgovoru, Ministarstvo tvrdi da im se nijedan aktivista nije obratio za zaštitu ljudskih prava, uprkos evidentiranim napadima.
Ministarstvo je takođe naglasilo da je organizovalo skoro 90 društvenih dijaloga sa više od 5.000 učesnika, što smatraju pokazateljem spremnosti države da reši pitanja položaja branilaca ljudskih prava. Međutim, aktivisti smatraju da ovo ne odražava stvarnost. Postoji dubok jaz između onoga što institucije predstavljaju i iskustava aktivista koji se suočavaju s nasiljem.
Pavle Cicvarić iz grupe “Mladi Borba” naglašava da je nasilje u javnom prostoru sve prisutnije, a da vladajući režim doprinosi takvoj atmosferi svojim izjavama i retorikom. On ukazuje na sve veće nepoverenje građana prema institucijama, koje više ne traže zaštitu jer su svesni da im ona neće biti pružena. Mnogi aktivisti su prijavljivali nasilje, ali su ti slučajevi često ostajali bez odgovarajućeg epiloga.
Cicvarić smatra da su institucije pod direktnim uticajem vlasti, što dovodi do njihove partijske instrumentalizacije i zloupotrebe. On ističe da iako strategije postoje, njihova primena je izostala, a aktivisti se danas osećaju ugroženije od institucija koje bi ih trebale štititi.
Aktivisti se suočavaju s pritiscima i neizvesnošću, što otvara pitanje posledica po njihovo mentalno zdravlje. Irena Bošković, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ističe da psihološke posledice ne pogađaju samo aktiviste, već i širu zajednicu. Mnogi aktivisti, suočeni s procesuiranjem i pritiscima, osećaju se emocionalno iscrpljeno i gube poverenje u ljude oko sebe.
Generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije, Milica Borjanić, naglašava nizak nivo poverenja mladih u institucije. U situaciji kada je represija na ulici i institucionalna represija izražena, aktivisti se teško odlučuju da se obrate institucijama za zaštitu. Ona dodaje da postoji problem u funkcionisanju Saveta za civilno društvo, koji ne može obavljati svoju osnovnu ulogu zbog nedostatka reakcije Ministarstva na zahteve civilnog društva.
Borjanić takođe smatra da društveni dijalozi koje Ministarstvo navodi često ostaju na nivou razgovora, bez jasnog praćenja rezultata. Ne postoji analiza o usvojenim merama i preporukama sa tih sastanaka, što ukazuje na neefikasnost.
Sagovornici se slažu da postojanje strategija ne garantuje njihovu primenu. Bez finansiranja i političke volje, takvi dokumenti ostaju samo „mrtvo slovo na papiru“. Osim pitanja rada institucija, pritisci koje aktivisti doživljavaju otvaraju dodatna pitanja o njihovom psihičkom zdravlju.
Bošković zaključuje da aktivizam može doneti pozitivne efekte, poput osećaja zajedništva i ponosa zbog zajedničkog identiteta. Iako se suočavaju s mnogim izazovima, aktivisti pronalaze važnost u svom doprinosu i osećaju se povezano s ljudima koji dele iste vrednosti.
U zaključku, iako institucije govore o mehanizmima zaštite i dijalogu, aktivisti se u praksi često osećaju prepušteni sami sebi, suočeni s pritiscima i nasiljem. Njihova borba za ljudska prava i dalje je puna izazova, a potrebna je snažnija podrška civilnog društva i stvarna volja institucija da se stvore uslovi za zaštitu i unapređenje ljudskih prava u Srbiji.
