Sonja živi sa posledicama cerebralne paralize, ali je kroz strastveni rad i kreativnost postala poznata modistkinja i umetnica šešira. U tinejdžerskom periodu suočila se sa sopstvenom različitošću, a šeširi su postali njen simbol samopouzdanja i izraza. Kada mozgu i telu dijagnoza od rođenja izdiktira drugačiji pokret, život postane poligon u kom se granice testiraju svakodnevno. Sonja Simeonović živi sa posledicama cerebralne paralize, ali je kroz decenije rada, strasti i nepristajanja na kalupe, izrasla u prepoznatljivu modistkinju i autentičnu umetnicu čiji šeširi osvajaju poglede. Njen put – od devojčice koja je mrzela fizikalne vežbe do žene koja ponosno nosi titulu „Šeširdžija“ – predstavlja inspirativnu hroniku pobede kreativnosti nad fizičkim ograničenjima.
Sonjino detinjstvo proteklo je u znaku svakodnevnih obaveza i fizikalnih terapija zbog dijagnoze cerebralne paralize. Zbog slabije motorike u rukama, u osnovnu školu krenula je godinu dana kasnije. Iako su vežbe bile neophodne za njeno zdravlje, doživljavala ih je kao najteži teret i uz revolt u sali borila se za svoje pravo na bezbrižnost. Nakon napornih vežbi, uvek bi odlazila na igralište sa drugaricama. Zbog ograničenih mogućnosti da igra fizički zahtevnije igre poput lastiša ili vijanja, Sonja je pronašla sopstvenu strategiju: okupljala bi više različitih društava kako bi uvek imala nekoga za igru barbikama.
Prvi bliski susret sa šeširima dogodio se sasvim spontano u petom ili šestom razredu, kada je za dečiji rođendan stavila slameni šešir za plažu jer joj se slagao sa cvetom na odeći, ignorišući majčino čuđenje. Najizazovniji period u Sonjinom životu nastupio je u srednjoj školi i pubertetu. Ulazak u novu okolinu doneo je bolnu spoznaju da je drugačija od vršnjaka, što je pratilo mnogo psihičkih prepreka i tinejdžerskih previranja. U potrazi za ličnim izrazom, najpre je eksperimentisala sa bojama kose, a sa 15 godina otkrila je veliku ljubav prema ajlajneru.
Prekretnica se dogodila u njenim dvadesetim godinama. Za 23. rođendan sama sebi je kupila prvi pravi šešir. Ipak, ključni momenat odigrao se 2010. godine tokom putovanja u Mađarsku, gde je upoznala devojku koja je konstantno nosila šešire. Tada je donela čvrstu odluku da šeširi postanu njen zaštitni znak. Uvidevši da zbog invaliditeta ne može nositi visoke potpetice, Sonja je šešir prihvatila kao estetsku kompenzaciju i način privlačenja pažnje. „U kasnim dvadesetim se iskristalisalo – šešir je za mene ono što je za drugu ženu štikla.“
Iako je studirala ekonomiju čitavu deceniju, Sonja se u tom pozivu u početku nije pronalazila. Želeći bekstvo od knjige, 2013. godine počela je da volontira u Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji. Tamo je savladala tehniku pletenja prstima i napravila svoj prvi šal, a 2017. godine postala je radni terapeut koji vodi radionice za razvoj motorike kod dece. Nakon što je na jednoj večeri čula kako je poznanici opisuju kao „Sonju koja uvek nosi šešire“, u njoj se rodila ideja da sama počne da ih pravi. Počeci oko 2013. godine bili su izuzetno teški – bez onlajn tutorijala i veštačke inteligencije, učeći isključivo na sopstvenim greškama. Prvi improvizovani kalup napravila je od plastične flaše Koka-Kole.
Nakon gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji gde je ispričala da radi sa samo jednim kalupom, dve stare šeširdžijske porodice poklonile su joj desetak autentičnih drvenih kalupa. Danas Sonja koristi stare drvene kalupe iz 1950-ih i 1960-ih godina, oblikujući materijal pomoću pare, pegle i specijalnih prstenova u procesu koji traje bar tri do četiri dana. Iako su joj mnogi umetnici govorili da je naziv „Šeširdžija“ suviše grub ili muški, Sonja je ostala dosledna tom imenu.
Kroz 10 samostalnih revija i 4,5 izložbi, Sonja je izgradila prepoznatljiv koncept. Ona na izradu šešira ne gleda kao na komercijalni posao, već kao na hobi i izduvni ventil koji joj pruža potpunu slobodu. Sve svakodnevne prepreke vezane za invaliditet uspešno prevazilazi uz pomoć prijatelja, profesionalaca i savremenih AI alata koji joj pomažu u svemu i o tome otvoreno govori. Sa kolekcijom od više stotina šešira i unikatnih fascinatora, Sonja poručuje da je suština u autentičnosti. Iako je visoka 160 cm i svesna da po klasičnim modnim pravilima ne bi trebalo da nosi masivne šešire, ona ih nosi sa stavom koji inspiriše. „Znam da ličim na pečurku u velikom šeširu na moju visinu, znam da to nije ‘po modnim pravilima’, ali ja ga želim i nosim. Meni je sve lepo, samo da nismo u kalupu – zaključuje ova inspirativna Novosađanka.
