U selu Donja Trnica, u opštini Trgovište na jugu Srbije, porodica Trajković živi skroman i radin život, oslanjajući se na stočarstvo kao glavni izvor prihoda. Ova jedanaestočlana porodica, koja se sastoji od devetoro dece, svakodnevno se suočava sa izazovima života na selu, gde su obaveze i radni dani nerazdvojni od svakodnevnog života.
Sedmogodišnji Nemanja je najmlađi član porodice i već je uključen u porodične obaveze. Njegov dan se sastoji od čuvanja koza i pomoći u domaćinstvu, nakon što se vrati iz škole. „Kad dođem iz škole, onda idem sa kozama. Još dok sam bio manji naučio sam sa tatom, i sad ja i Pera idemo najviše. On je stariji, ali ja sam glavni pastir,“ kaže Nemanja o svojim svakodnevnim obavezama.
Porodicu čine najstariji sinovi Miloš, Jovan, Sava, Petar, kao i Nemanja, dok su tu i sestre Danica, Miljana, Mila i najmlađa Vasilija. Svako dete ima svoju ulogu u domaćinstvu, ali takođe uživaju u trenucima detinjstva, trčeći i igrajući se među životinjama. Otac Zlatan Trajković, s ponosom posmatra svoju decu, ali je i svestan izazova koji ih očekuju. „Puno mi je srce pored dece i pored stoke… To mi je sve,“ priznaje on.
Zlatan otvoreno govori o uslovima života svoje porodice. „Ja sam otac sa devetoro dece. Primam dečji dodatak i socijalnu pomoć, oko pedeset i neku hiljadu dinara. Da mi stoke nije, ja za hleb bih trpeo za decu,“ objašnjava. Njihovi glavni prihodi dolaze od prodaje jarića, mleka i prerade sira. Zlatan je stekao svoje stado polako, kupujući koze jednu po jednu.
Život porodice Trajković ispunjen je radom od jutra do mraka. Zlatan, pre nego što se posvetio stočarstvu, bio je crkveni sluga gotovo dve decenije, gde je takođe bio izložen teškom fizičkom radu. Njegov dan je i dalje ispunjen obavezama, a granice između posla i života su nejasne. U Donjoj Trnici, selu koje se suočava sa depopulacijom, Zlatan primećuje da se mnogo ljudi iselilo, a preostali se oslanjaju jedni na druge.
„Kuća ima dosta, a nema naroda, ako ima sto čoveka u selu. Dvadeset, trideset porodica možda,“ kaže on. U takvim uslovima, porodica Trajković se bori da opstane. Infrastruktura je ograničena, a tržište daleko, što njihovu svakodnevicu čini izazovnom.
Unatoč svim teškoćama, deca Trajkovića odrastaju uz osmeh. Njihova igra i rad na farmi svedoče o tome da detinjstvo i dalje postoji, iako u drugačijem obliku. Rade zajedno, dele obaveze, i uče kako se osloniti jedni na druge. Zlatan ističe da im nedostaju bolji uslovi za rad, ali su navikli na život koji vode.
„Da li decu da nahranim, da li da ulažem, nemam finansije. Sve mora da se bira,“ kaže Zlatan, naglašavajući kako je teško pronaći ravnotežu između različitih potreba. Njihova svakodnevica se vrti oko stoke, a deca su naučena da prihvate život kakav jeste, bez mnogo izbora.
Na kraju, porodica Trajković, iako suočena sa brojnim izazovima, pokazuje snagu i zajedništvo. Imaju jedni druge, a to im je najvažnije. Njihovi snovi o boljoj budućnosti možda deluju daleko, ali njihova volja i rad su jasni. Sa malo više podrške i boljim uslovima, svakodnevica bi mogla postati lakša, ali njihov način života, zasnovan na radu i zajedništvu, ostaje nepromenjen.
