Duboka patnja i humanitarna drama koja je zadesila potlačeni sudanski narod traju već tri i po godine, otkako su dva suparnička vojna sastava u Sudanu u proleće 2023. godine iznenada započela rat zbog borbe za vlast. Za sada nema naznaka da će sukob između dve vojske uskoro biti okončan.
Još u jesen 2025. godine napisao sam da je zemlja praktično podeljena na dva dela, nakon što su Snage za brzu podršku (RSF), predvođene generalom Hemedtijem, posle višemesečne opsade zauzele El Fašir, grad koji se smatra središtem regiona Darfur. Ovoga puta, RSF od sredine juna nastavlja ofanzivu s ciljem da preuzme kontrolu nad provincijama Kordofan, južno od glavnog grada Kartuma.
Postoji zabrinutost da ukoliko bi El Obeid, glavni grad Severnog Kordofana, pao, snage RSF-a mogle ponoviti masakre koje su počinile u El Faširu (Darfur) u jesen 2025. godine. Još gore, ukoliko El Obeid padne u ruke snaga RSF-a, situacija u glavnom gradu mogla bi biti ugrožena. Hemedti bi ponovo mogao da usmeri svoje snage prema Kartumu, prestonici koju je izgubio u proleće 2025. godine.
Jednu stranu u ovom sukobu čini regularna vojska, odnosno Sudanske oružane snage, dok drugu predstavlja paravojna formacija povezana sa obaveštajnom službom. Reč je o dve odvojene i rivalske oružane sile koje su nakon neslaganja oko toga ko će upravljati zemljom započele rat koji je čitav Sudan gurnuo u krvoproliće. Kada je regularna vojska u proleće 2025. godine ponovo zauzela glavni grad Kartum, smatralo se da se odnos snaga u ratu preokrenuo u korist generala Burhana. Međutim, pad El Fašira, a zatim i napredovanje Hemedtija, koji sada kontroliše Darfur, prema provinciji Kordofan i njegova opsada El Obeida, pokazuju da je rat između dve oružane sile daleko od završetka.
Kao što je poznato, kada su sukobi između dve vojske počeli u glavnom gradu Kartumu, iza nijedne strane nisu stajale treće zemlje. Drugim rečima, rat između vojnih struktura nije izbio kao posledica podsticanja od strane spoljnih aktera. Međutim, vremenom je većina zemalja zainteresovanih za Sudan stala iza Al Burhana, lidera Sudanskih oružanih snaga, koji je preuzeo vlast raspuštanjem mešovite vlade 2021. godine.
Dok su Egipat, Saudijska Arabija, Iran, Katar i Turska (a delimično i Rusija) pružali regularnoj vojsci sve vrste podrške, uključujući i snabdevanje oružjem, podrška Ujedinjenih Arapskih Emirata snagama RSF-a doprinela je tome da se rat produži i proširi na čitavu zemlju. Kao što sam naglašavao u svojim prethodnim tekstovima, od presudne je važnosti za sudanski narod da postigne mir, stabilnost i prosperitet ukoliko se obe vojske povuku iz politike i vrate u svoje kasarne.
Poznato je da su Al Burhan i Hemedti, zajedno, u proleće 2019. godine ukrali pobedu sudanskom narodu – pobedu ostvarenu kroz njihovu herojsku borbu protiv diktature Omara el Bašira. Ta borba je trajala mesecima, odnela je desetine života i ostavila stotine ranjenih, ali je narod istrajao bez posustajanja, ispunjavajući ulice i trgove, i na kraju uspeo da svrgne diktatora i ukloni ga sa vlasti.
Rat traje već tri i po godine. Više od 200.000 ljudi je poginulo, deset miliona je raseljeno, četiri miliona Sudanaca potražilo je utočište u susednim zemljama, a polovina stanovništva suočava se s pretnjom gladi. Brojne mirovne inicijative, koje su uglavnom predvodile Sjedinjene Američke Države i Saudijska Arabija, nisu dale rezultate. Ni napori Afričke unije nisu doneli uspeh.
U takvim okolnostima nema druge mogućnosti osim da se najpre proglasi prekid vatre između zaraćenih strana i obezbedi da ga obe strane poštuju. Prvo se mora izvršiti pritisak na Hemedtija da pristane na prekid vatre, a zatim ubediti i faktička sudanska vlast, predvođena Al Burhanom. Razlog je to što je potlačeni sudanski narod pretrpeo više pljački, razaranja, silovanja i mučenja od strane snaga RSF-a. RSF je, kada je reč o surovosti, nekoliko nivoa iznad regularne vojske.
Vredi napomenuti da je Evropski parlament u svojoj rezoluciji iz jula 2026. godine preporučio Savetu EU da se RSF uvrsti na zvaničnu listu terorističkih organizacija. Drugim rečima, rekao bih ovako – kada bi se dvojica lidera sutra našla pred sudom, a Hemedti dobio smrtnu kaznu, Al Burhan bi bio osuđen na doživotni zatvor.
Kako je onda moguće da Ujedinjene nacije, Savet bezbednosti UN-a, Afrička unija, Sjedinjene Američke Države, Arapska liga i, zapravo, čitava međunarodna zajednica već dve do tri godine nisu uspeli da ubede Hemedtija da pristane na prekid vatre? Isporuka oružja i municije snagama RSF-a nastavlja se otvoreno i bez prekida. Kada bi ta podrška bila prekinuta, Hemedti bi bio primoran da pristane na prekid vatre u roku od nekoliko nedelja, a možda bi čak bio prinuđen i da napusti zemlju.
U tome se krije rešenje – iako ceo svet zna da su Ujedinjeni Arapski Emirati prepreka miru u Sudanu, međunarodni akteri i dalje izbegavaju da ih direktno prozovu ili optuže po imenu. Sjedinjene Američke Države, kao velika sila, bliski su saveznik UAE-a, koji snabdeva Hemedtija oružjem; a pošto su Ujedinjeni Arapski Emirati važna zemlja u okviru Abrahamovih sporazuma, Vašington ne dozvoljava da Abu Dabi bude imenovan i osuđen pod okriljem Ujedinjenih nacija.
U poslednjih šest meseci svedočili smo tome da su Ujedinjeni Arapski Emirati pretrpeli dva ozbiljna udarca. Dok su se zajedno sa Saudijskom Arabijom borili protiv Huta u Jemenu, UAE je zbog rivalstva između MBS-a i MBZ-a počeo da podržava separatističke grupe na jugu zemlje. Na kraju je izgubio deo svog ugleda jer je bio primoran da se povuče iz Jemena suočen sa vojnim i političkim otporom Rijada i jemenske vlade.
Drugi udarac usledio je nakon što je Iran bombardovao vojne ciljeve u zemljama Zaliva kao odgovor na napade SAD-a. Položaj Abu Dabija kao regionalnog centra političke, institucionalne, finansijske i društvene privlačnosti ozbiljno je poljuljan. Predvideo sam da će predsednik UAE-a MBZ (Mohamed bin Zajed), koji je poslednjih godina vodio prilično agresivnu spoljnu politiku vođen idejom da je njegova zemlja regionalna sila, a koji je nakon dva uzastopna udarca pretrpeo posledice takvog pristupa, promeniti kurs i prekinuti pomoć snagama RSF-a u Sudanu.
Moje predviđanje se za sada nije ostvarilo. UAE još uvek nije preduzeo nijedan korak ka miru i prekidu vatre u Sudanu. Sa zadovoljstvom primećujemo da su Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su stekli ugled na Rogu Afrike, u Libiji i Egiptu zahvaljujući svojim „karunovskim“ izdašnim finansijskim doprinosima, konačno prvi put javno osuđeni po imenu u rezoluciji Evropskog parlamenta od 7. jula.
U članu 5 rezolucije pod nazivom „Rezolucija o pretnji ratnim zločinima, rastućim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava i stanju ljudskih prava u El Obeidu u Sudanu“, UAE se prvi put optužuje i osuđuje zbog pružanja oružja i materijalne podrške snagama RSF-a u Sudanu. U članu 5 se navodi: „Osuđuje ulogu spoljnih aktera u podsticanju sukoba; posebno osuđuje mreže sa sedištem u UAE-u ili one koje deluju preko UAE-a, a koje su omogućile snabdevanje Snaga za brzu podršku (RSF) oružjem, materijalima dvostruke namene, finansiranjem, logistikom i procesima pranja novca povezanog sa zlatom.“
Da nije bilo Trampa, UAE ne bi mogao da vodi tako agresivnu i arogantnu spoljnu politiku, da se suprotstavlja zemljama Bliskog istoka i da u tolikoj meri narušava krhku regionalnu ravnotežu na Rogu Afrike. Podsetimo se da su mediji izvestili da se saudijski lider Mohamed bin Salman (MBS) sastao sa Trampom i zatražio od njega da UAE prekine podršku snagama RSF-a u Sudanu.
Sećam se iz svojih godina provedenih u Teheranu – tokom godina UAE je uspeo da izgradi ostrva mira i poreske rajeve u Zalivu, poput Dubaija i Abu Dabija, privlačeći međunarodne kompanije, novac i kapital, kao i nezadovoljne ljude iz njihovih matičnih zemalja. Zaista je tužno što MBZ uništava te vredne brendove, imidž i reputaciju svoje zemlje.
