Možda nije preterano reći da je Orbanov režim najviše oduzeo upravo onima koji su, zbog ratnohuškačke politike, javnog života, države koja zlostavlja svoje građane i zanemaruje javne službe, bili primorani da napuste svoju domovinu. Čitave porodice spakovale su stvari i preselile se u druge zemlje, piše list Nepsava. Taj proces je teško preokrenuti kada se jednom skrase u inostranstvu, nauče jezik, a njihova deca se uklope u novu sredinu.
Nepsava je razgovarala sa desetak mađarskih sunarodnika, pitajući ih i da li stranka Tisa preteruje u ponižavanju Fidesa ili, naprotiv, smatraju da bi trebalo još odlučnije i brže da insistira na političkoj odgovornosti vlasti. Za jedan deo iseljenika poslednju kap je predstavljalo to što ih je propaganda Fidesa gušila upravo iz njihovih sopstvenih poreskih sredstava. Bili su nazivani svakakvim imenima: ruljom, komunistima, stranim agentima, plaćenicima Džordža Soroša i izdajnicima domovine.
„Halo, gospodine Ader, i patriote kojima je odjednom toliko stalo do crvene linije! Čovek ne može da veruje da preostalo tvrdo jezgro optužuje za samovolju vladu koju je izabralo 3,4 miliona Mađara, a brani sve one koji nisu pustili ni tihi uzdah protiv režima koji je maltretirao ljude, prisluškivao ih, nazivao ih ‘liberonjacima’ (pogrdan izraz za liberalno orijentisane ljude) i slično. Svi treba da odu!“ – napisao je u odgovoru na naše pitanje G., koji već sedmu godinu živi sa porodicom na jednoj farmi u Danskoj.
G. smatra da bi mnogo toga moralo da se promeni kako bi se vratili. Prema njegovom mišljenju, ne treba praviti fetiš od istraga tužilaštva i podizanja optužnica, jer su brojni članovi vlada u srednjoj Evropi završili na taj način zbog korupcije, zloupotrebe položaja ili nesavesnog upravljanja. S. radi u finansijskom sektoru i živi sa partnerom u Engleskoj. Zemlju su napustili zbog beznađa, gubitka nade, mržnje i propagande koja se na tome zasnivala.
Zbog depresivne društvene atmosfere nisu voleli da dolaze u domovinu, sve do poslednjeg perioda. Promena vlasti ih je ohrabrila. Smatraju da bi bez obračuna sa odgovornima ostala Fidesova iskrivljena, paralelna stvarnost. „U potpunosti se slažemo sa načinom na koji stranka Tisa zastupa interese ljudi, kao i sa načinom na koji komuniciraju u parlamentu“, kaže S. „Ne može se dovoljno puta ponoviti da je Fides lagao, krao i varao, izgradio diktaturu i uništio živote miliona ljudi.“
I ton kojim se obraćaju je potpuno primeren. S. se izjašnjava da bi voleo da vidi te zlikovce u zatvoru. On smatra razočaravajućim to što ni u jednom pripadniku Fidesa ne vidi ni trunku ljudske pristojnosti, jer bi u suprotnom priznali šta su radili tokom 16 godina. „Sve nas smatraju budalama, kao što su to i do sada radili, predvođeni Orbanom. Meni se od toga diže kosa na glavi, kao i od takvih izjava da Mađarska ide ka autoritarizmu pod vlašću Tise. I ironija ima svoje granice, a ovo ih je već odavno prešlo.“
Zs. je pre devet godina emigrirala u Holandiju iz jednog velikog mađarskog grada. „U Holandiji se stvorila takva situacija da više nismo osećali ni sigurnost ni pripadnost tom mestu. Strašno sam verovala da će Tisa pobediti, pa smo rizikovali i vratili se kući. Iskreno, još uvek ne mogu da verujem da je kraj ere NER-a (Orbanovog sistema nacionalne saradnje)“, kaže Zs.
O načinu vladanja takođe ima svoje mišljenje. „Ne kažem da se u svemu slažem sa Tisom, niti je stil Petera Mađara nešto što mi je najbliže, ali sa ogromnim zadovoljstvom gledam kako se NER muči, njihove jadne pokušaje i činjenicu da još uvek nisu shvatili šta se dogodilo.“ Tokom godina koje je provela u domovini, Zs. je mnogo propatila zbog Fidesa. Umorila se od toga da izlazi na proteste, a da se nikada ništa ne promeni.
Gabrijela, prosvetna radnica koja se sa četvoro dece i dva psa pridružila svom suprugu u Finskoj pre tri i po godine, oseća ogromnu ljutnju zbog toga što je bila prinuđena da napusti svoju domovinu. „Porodice podržavaju samo deklarativno, a u stvarnosti uništavaju sve. Zdravstvo, obrazovanje i sve ono što je važno i što nešto znači. Oni uopšte nisu tu zbog ljudi, već se sve svodi na pljačku i eksploataciju. Odvratno!“ – napisala je tada.
S obzirom na sve to, ona se raduje izborima i nada se brzom povratku u domovinu, ali smatra da će biti potrebno još nekoliko godina zbog svoje dece. „U potpunosti podržavam strogo pozivanje na odgovornost, čak bi moglo da bude i strože. Podržavam i odlučan tempo promena. Nikako ne treba usporavati. Mislim da su ljudima sada potrebni brzi rezultati.“
Kristijan Mohači, koji već dvadeset godina živi u Engleskoj, smatra da je potrebno suočiti se sa prošlošću kako bi se prekinula kultura izbegavanja odgovornosti. „Želimo da vidimo da je Mađarska evropska demokratija, a ne neka palica bez posledica, proizvedena u Rusiji, koja se zabija među točkove Evrope.“
Eva Cartrajt, koja radi kao carinski stručnjak u Briselu, naglašava da je potrebna odgovornost i pravda za sve one koji su zloupotrebljavali svoja ovlašćenja. „Samo zato što je neko krivično delo počinio kao državni službenik ili političar, ne sme biti oslobođen odgovornosti pred zakonima i pravosuđem.“
Na kraju, prema mišljenju više sagovornika, postizanje pravde i odgovornosti može otvoriti put ka pomirenju i obnovi Mađarske, čime bi se stvorila nova nada za sve one koji su napustili svoju domovinu.
