Od priključenja Evropskoj uniji 2013. godine, Hrvatska beleži stagnaciju u efikasnosti procesuiranja ratnih zločina, što se posebno odnosi na zločine počinjene nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima. U izveštaju koji je objavio Centar za suočavanje s prošlošću, Dokumenta, ističe se da se ovi zločini gotovo uopšte ne istražuju, a broj krivičnih postupaka opada iz godine u godinu.
Prema rečima Vesne Teršelič, šefice Dokumente, u 2025. godini evidentirano je samo 33 krivična postupka u fazi rasprave, koji su u nadležnosti županijskih sudova, protiv ukupno 91 okrivljenika. U poređenju sa prethodnim godinama, u 2024. godini bilo je 54 postupka, dok su u 2022. godini evidentirana 61 postupak, a u 2021. godini 64.
Od 91 okrivljenog, čak 87 su pripadnici srpskih paravojnih i parapolicijskih snaga, dok su preostali okrivljenici pripadnici Hrvatske vojske i Hrvatskog veća odbrane. Teršelič naglašava da unutar DORH-a, policije, sudova i Ministarstva hrvatskih branitelja postoji mnogo časnih i motivisanih profesionalaca, ali da nedostaju kapaciteti za istraživanje nerešenih predmeta ratnih zločina.
Jedan od najdužih postupaka za ratne zločine okončan je nedavno pravosnažnom presudom protiv Branimira Glavaša. Teršelič je ukazala na to da je taj postupak mogao biti pokrenut zahvaljujući angažovanju branitelja Krunoslava Fehira i istražitelja Vladimira Fabera, što ukazuje na poteškoće u istraživanju ratnih zločina i nedovoljnu podršku institucija.
Nedavne izmene zakona donele su određena poboljšanja za civilne stradalnike iz Domovinskog rata, ali su potrebne dodatne izmene, posebno u vezi sa pravima žrtava seksualnog nasilja tokom oružanih sukoba. U izveštaju se navodi da se u Hrvatskoj gotovo ne istražuju krivična dela ratnog zločina koja su počinjena na štetu srpskih civila i ratnih zarobljenika, a broj predmeta koji su godinama u pravnoj praznini raste.
Pravna savetnica Veselinka Kastratović ukazala je na to da trenutno ne postoji nijedan aktivni postupak za zločine počinjene tokom operacija Oluja i Bljesak. Dok se ne sporiti pravo hrvatskoj vojsci da oslobodi okupirane teritorije, ne može se ignorisati da su se na tim teritorijama dogodili zločini. Kastratović naglašava da je važno priznati da su se zločini dogodili, bez obzira na trenutnu politiku.
Izveštaj Dokumente takođe kritikuje javne nastupe najviših državnih zvaničnika, koji često sadrže jednostrana i pojednostavljena tumačenja nedavne istorije. Uočljivo je i ćutanje povodom godišnjih obeležavanja vojnih operacija, kao i poricanje činjenica o događajima u Lori. Ipak, postoje izuzeci, kao što su obeležavanja godišnjice stradanja u Varivodama, gde su prisutni predstavnici vlasti koji šalju snažne poruke.
Božica Ciboci iz Dokumente ističe potrebu za objavljivanjem optužnica i sudskih odluka na javno dostupnim internet portalima, ne samo za suđenja u toku. Takođe, poziva zemlje regiona da potpišu ugovore koji će omogućiti efikasnije procesuiranje počinilaca zločina i smanjiti politizaciju ovih suđenja.
Na osnovu svih navedenih informacija, jasno je da Hrvatska mora preduzeti korake ka efikasnijem procesuiranju ratnih zločina, posebno onih koji su počinjeni nad srpskim civilima. Potrebna su dodatna ulaganja u kapacitete pravosudnog sistema, kao i promene u zakonodavstvu kako bi se osiguralo da svi zločini budu istraženi i procesuirani. Samo tako može se postići pravda za sve žrtve, a društvo se suočiti sa svojom prošlošću na pravi način.
