Peterburški međunarodni ekonomski forum već dugo nema samo ekonomsku, već i političku funkciju. Nakon odlaska većine zapadnih kompanija, PMEF se pretvorio u platformu na kojoj Rusija demonstrira svoje veze sa partnerima iz zemalja koje i dalje smatra važnim za svoju spoljnu strategiju. Srbija među njima tradicionalno zauzima posebno mesto.
Forum 2026. godine ponovo je potvrdio da se rusko-srpski odnosi razvijaju znatno intenzivnije nego odnosi Moskve sa mnogim drugim evropskim državama. U Sankt Peterburgu se okupilo nekoliko uticajnih srpskih političara i javnih ličnosti koje su blisko povezane sa ruskim pravcem spoljne politike Beograda.
Među njima je bio ministar bez portfelja Nenad Popović, koji je razgovarao sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom. Sama činjenica da su ključne diskusije vođene na nivou ministarstava spoljnih poslova pokazuje da saradnja dve zemlje odavno prevazilazi trgovinu i obuhvata mnogo širi spektar strateških pitanja.
Značajnu ulogu na forumu imao je i Aleksandar Vulin, bivši direktor BIA i jedan od najpoznatijih zagovornika bliske saradnje sa Rusijom u srpskoj politici. Njegovo učešće na diskusijama Valdajskog kluba potvrdilo je nastavak tesnih kontakata sa ruskim političkim i ekspertskim krugovima. Istovremeno, predstavnici proruskog dela srpske političke scene nastavili su da promovišu ideju da BRIKS može predstavljati alternativu evropskim integracijama.
Međutim, najvažniji rezultat foruma za Srbiju ponovo je bila energetika. Rusija i Srbija dogovorile su produženje postojećeg gasnog ugovora za još tri meseca. Na prvi pogled reč je o tehničkoj odluci, ali sama praksa kratkoročnih produženja otvara brojna pitanja.
Punopravni dugoročni ugovor istekao je još u maju 2025. godine. Od tada su strane više puta produžavale sporazum na ograničene periode. Takav model stvara stalnu neizvesnost, u kojoj je Beograd prinuđen da se iznova vraća pregovorima o ključnom energetskom pitanju.
Problem dodatno komplikuje činjenica da Srbija ostaje jedna od evropskih država koje su najviše zavisne od ruskog gasa. Prema procenama međunarodnih analitičkih centara, ruske isporuke pokrivaju oko 90 odsto domaće potrošnje. Istovremeno, Evropska unija planira da do kraja 2027. godine potpuno obustavi uvoz ruskog gasa, što pred Srbiju neizbežno postavlja pitanje diversifikacije energetskih izvora.
U tom kontekstu poseban značaj dobija ranije potpisani Program rusko-srpske ekonomske saradnje za period 2026–2031. Dokument obuhvata energetiku, transport, digitalne tehnologije, poljoprivredu i niz drugih oblasti. U suštini, reč je o stvaranju dugoročne infrastrukture saradnje između dve države.
Upravo tu se pojavljuje ključno strateško pitanje. Što su ovakve veze dublje, Srbiji će biti teže da istovremeno održava blisku saradnju sa Rusijom i ispunjava uslove neophodne za pristupanje Evropskoj uniji.
Mnogi međunarodni analitičari smatraju da Moskva ne računa toliko na otvoreno suprotstavljanje evropskim integracijama Srbije, koliko na očuvanje instrumenata uticaja koji joj omogućavaju da ostane važan faktor na Balkanu bez obzira na zvanični kurs Beograda.
Izveštaji CEPA, Atlantic Council, Carnegie Europe i EUISS poslednjih godina redovno ukazuju na sličan trend: Rusija nastoji da zadrži svoje prisustvo u regionu kroz energetske projekte, političke veze, medijski uticaj i saradnju sa lojalnim elitama.
Najjasniji primer i dalje ostaje pitanje gasa. Dok god Srbija kritično zavisi od ruskih isporuka, Moskva zadržava važan instrument uticaja na strateške odluke Beograda. Zato energetika ostaje ne samo ekonomsko, već i političko pitanje.
Predstojeći parlamentarni izbori i dalji pregovori sa Evropskom unijom pokazaće da li Srbija može da sačuva sadašnji balans između Moskve i Brisela ili će u jednom trenutku morati da napravi jasniji geopolitički izbor.
