U Hrvatskoj je smrt Ratka Mladića, poznatog ratnog zločinca, izazvala brojne reakcije, koje su se značajno razlikovale širom regiona. Dok su u Federaciji BiH i Hrvatskoj reagovali s gnušanjem, u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, izražene su počasti i žaljenje za tim bivšim komandantom Vojske Republike Srpske. Mladić, koji je bio osuđen za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, danas se čini popularnijim nego kada je priveden Hagu.
Jedan od ključnih povoda za diskusiju je to što Mladić nikada nije optužen za zločine počinjene u Hrvatskoj, iako je pre rata u Bosni komandovao snagama JNA koje su učestvovale u napadu na Hrvatsku. Kritika se usmerila na haško pravosuđe, koje je odlučilo da se fokusira na zločine koji bi najbrže mogli dovesti do presude. Politolog Davor Đenero ističe da je žaljenje zbog toga neosnovano i štetno, te naglašava da je u Hrvatskoj bilo dovoljno osnova za optužnicu, ali da bi to formalno malo promenilo.
Đenero kritikuje tvrdnje da je Haški tribunal politički pristrasan, ističući da bi takve tvrdnje omalovažile presude koje su donete protiv Mladića za Srebrenicu i opsadu Sarajeva. On napominje da je efikasnost Haga važna tema, ali da se o tome ne bi trebalo raspravljati u trenutku kada se tumače posledice ratnih zločina. Ukazuje na to da je Haški tribunal imao tešku situaciju nakon smrti Slobodana Miloševića, koji je umro tokom suđenja, što bi dodatno otežalo procesuiranje Mladića.
Mladićevi zločini ostavili su duboke ožiljke u Bosni i Hercegovini, a posledice etničkog inženjeringa i dalje su prisutne. Đenero naglašava da se genocid, koji je bio centralni deo Mladićeve borbe, danas slavi kao politički uspeh među srpskim nacionalistima, a neki političari koriste ovu situaciju za sticanje političkih poena.
Filozof politike Jaroslav Pecnik skreće pažnju na to da Mladiću nije suđeno za ratne zločine u Hrvatskoj, a to prenaglašavanje stvara nelagodu. On smatra da je postalo normalizovano pravdati ekstremizam pod krinkom zaštite svog naroda, čak i kada su u pitanju najgori zločini. Pecnik izražava sumnju da će doći do katarze, naglašavajući da se zločini „svojih“ često ne doživljavaju kao moralno problematični.
Situacija u Hrvatskoj i susednim zemljama pokazuje duboke podela i nedostatak pravog suočavanja s prošlošću. U društvu gde nacionalna pripadnost postaje iznad svih vrednosti, teško je očekivati pomirljive reakcije. S obzirom na trenutne političke tokove, ostaje neizvesno kako će se ove tenzije manifestovati u budućnosti.
