Protesti u više evropskih država, koji traju već izvesno vreme, kulminiraju i predstavljaju širi sistemski bunt predvođen studentima, profesorima i radničkim sindikatima zbog drastičnog pada životnog standarda, krize troškova života i urušavanja javnih službi. Nemiri su zahvatili Francusku, Italiju, Španiju, Portugal, Belgiju, Austriju, Grčku i Albaniju.
Novi protesti već se najavljuju: Veliki sindikati u Francuskoj i Španiji pozvali su na generalne štrajkove 5. novembra, odnosno 11. novembra. U Nemačkoj je grupa koja sebe naziva „Gen Z regelt“ („Generacija Z preuzima stvari u svoje ruke“) pozvala na proteste širom zemlje 31. oktobra. Studentski sindikati u Velikoj Britaniji i Italiji planiraju zajednički dan protesta 20. novembra kako bi izrazili nezadovoljstvo zbog rasta troškova obrazovanja.
Ono što je počelo kao lokalni bojkot nastave srednjoškolaca u Francuskoj zbog manjka profesora i loših uslova u školama, preraslo je u masovne demonstracije više od pola miliona ljudi protiv najavljenih mera štednje i visokih cena goriva. Kako to list Gardijan metaforički opisuje – „Francuska je kinula, Evropa se razbolela“.
U Francuskoj su okidač bile škole, u uglavnom siromašnijim četvrtima, koje propadaju i u kojima je previše učenika, manjak nastavnika, dok su grčki demonstranti ponovili njihove žalbe zbog nedovoljnog finansiranja obrazovanja. U Španiji i Portugalu u središtu problema je stanovanje, dok su nemački studenti ljuti zbog mogućeg ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka.
Protesti u Albaniji, nazvani „Flamingo revolucija“, mesecima potresaju zemlju – najpre zbog planova za izgradnju luksuznog građevinskog projekta Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Donalda Trampa – a sada su se digli i studenti, sindikati koji traže ostavku premijera Edija Rame. Uprkos različitim povodima, svi ovi pokreti deluju poput svojevrsne „crne rupe“ koja privlači različite oblike nezadovoljstva, da bi potom eksplodirali u sveobuhvatan izliv frustracije generacije mladih ljudi koji strahuju da neće imati iste mogućnosti kao njihovi roditelji.
Istovremeno, sve veća nejednakost znači da mladi posmatraju kako se drugi bogate, ponekad i direktno profitirajući od njihove nesreće, dok se stanovi i kuće tretiraju kao finansijski instrumenti, a ne kao domovi. Domaći i strani analitičari ocenjuju da ovi protesti nisu izolovani incidenti, već odraz „neodrživosti trenutnog sistema“ i duboke intergeneracijske frustracije.
Sa jedne strane, protesti se vide kao direktan otpor javnosti jačanju ekstremne desnice u Evropi, dok sa druge strane desno orijentisani političari i vlade pokušavaju da povežu nemire sa migrantskom krizom i otvorenim granicama. Ipak, analitičari naglašavaju da su većina demonstranata zapravo domaći državljani nezadovoljni standardom. Stručnjaci upozoravaju da represivne mere neće rešiti nagomilane socijalne nejednakosti i da Evropi predstoji „opasna zima pobune“ ukoliko se ne sprovedu duboke ekonomske reforme.
Pošto se očekuje dalji rast cena goriva tokom zime, nema naznaka da će se šire nezadovoljstvo uskoro okončati niti da je brzo rešenje na vidiku. Četiri velike evropske države – Španija, Francuska, Poljska i Italija – održaće izbore 2027, što otvara mogućnost snažnog zaokreta udesno koji bi mogao iz korena da promeni EU. Ipak, ni ove stranke nemaju stvarne odgovore na pitanja koja demonstranti postavljaju, a finansijska kriza u Francuskoj mogla bi da ukaže na ekonomsku slabost Marin Le Pen, koja bi, sudeći prema anketama, naredne godine mogla da bude nova predsednica Francuske, i unutrašnje podele u stranci Nacionalno okupljanje.
Protesti širom Evrope zato nisu samo izraz trenutnog besa, već i upozorenje da sve veći broj građana dovodi u pitanje sposobnost postojećih institucija da im obezbede sigurniju i pravedniju budućnost. Da li će taj pritisak dovesti do stvarnih reformi ili će dodatno produbiti političke podele, zavisiće od odgovora koje evropske vlade budu ponudile u narednom periodu.
