Ekonomija se često meri procentima, a javni diskurs o ekonomskom rastu često se poistovećuje sa napretkom. Međutim, koliko nam porast bruto domaćeg proizvoda (BDP) od dva procenta govori o svakodnevnom životu, poput pokrivanja troškova kirije ili čekanja na lekarski pregled? Nažalost, veoma malo. BDP kao mera ekonomskih aktivnosti ne uzima u obzir društvene aspekte koji oblikuju naš život.
Merenje proizvodnje je u redu, ali poistovećivanje tog merenja sa blagostanjem ljudi predstavlja problem. Na primer, neplaćeni rad osobe koja brine o bolesnom roditelju ne ulazi u BDP, dok angažovanje plaćenog negovatelja ulazi. Način na koji se zadovoljava potreba za negom se menja, ali sama potreba ostaje. Ekonomija se ne može reducirati na puk prosek rasta i zarada, jer se koristi od ekonomskog rasta često raspodeljuju na način koji favorizuje određene grupe.
Veći BDP ne garantuje veće plate. Ponekad, viši prosek zarade može prikriti nejednakost bogatstva. Realne zarade pružaju bolji uvid u kvalitet života nego sam BDP. Dva domaćinstva sa istim primanjima mogu imati potpuno različite životne uslove, zavisno od dostupnosti javnih usluga kao što su obrazovanje i zdravstvena zaštita. Država može značajno povećati kupovnu moć domaćinstava kroz javna dobra.
Javna dobra i usluge, iako ih neko mora platiti, mogu se finansirati kroz ekonomski rast. Ali, ključni aspekti kvaliteta života ne zahtevaju visoke nivoe BDP-a. Na primer, očekivani životni vek može biti veći u zemljama sa nižim BDP-om, kao što je slučaj sa Kostarikom i Japanom. Ove zemlje su postigle bolje zdravstvene ishode uprkos nižem BDP-u po stanovniku.
Postavlja se pitanje: šta BDP zaista govori o ekonomiji? Alternativni pokazatelji, poput “pokazatelja pravog napretka”, pokazuju da ekonomski rast može doneti i negativne posledice. Na globalnom nivou, GPI je rasla do 1978. godine, kada su se razdvojili od BDP-a, ukazujući na to da društveni i ekološki troškovi mogu poništiti koristi od ekonomskog rasta.
Šta zapravo povećava blagostanje? Istraživanja pokazuju da društva sa snažnom socijalnom državom beleže viši nivo ljudskog zadovoljstva. Pristup univerzalnim uslugama, kao što su zdravstvena zaštita i socijalna sigurnost, značajno doprinosi kvalitetu života. Kada ljudi ne moraju da se bore za zadovoljenje osnovnih potreba, mogu više uživati u životu.
Finansiranje socijalne države može se ostvariti progresivnim oporezivanjem, što je praksa u razvijenim zemljama. Vest o rastu privrede ne bi trebala biti kraj razgovora, već početak pitanja kao što su: Da li su realne plate porasle? Da li su javne usluge dostupnije? Da li su nejednakosti smanjene? Bez ovih odgovora, saznajemo nešto novo o ekonomiji, ali ne i o kvalitetu života.
