Sukobi hrvatskog predsednika Zorana Milanovića i premijera Andreja Plenkovića ponovo su u fokusu javnosti, a najnovija tema neslaganja je slanje hrvatskih trupa na vojnu paradu u Pariz. Milanović se protivi ovom potezu, navodeći da su Francuzi prošle godine izostali iz Zagreba i da su, kako tvrdi, „šurovali“ sa Beogradom u vezi sa kupovinom aviona „rafali“. S druge strane, Plenković insistira da se ne radi o vojnoj operaciji i da protokolarne obaveze pripadnika Hrvatske vojske nisu u Milanovićevoj nadležnosti, već pod kontrolom ministra odbrane Ivana Anušića. Plenković smatra da Hrvatska ima odličnu saradnju s Francuskom na političkom, vojnom i ekonomskom polju.
Politički analitičar Davor Đenero smatra da Milanović, za razliku od svojih prethodnika, nije svestan važnosti reprezentativne funkcije predsednika, a njegov mandat vidi kao „utešnu nagradu“ nakon gubitka parlamentarnih izbora. Đenero ističe da Milanović nema sposobnosti svojih evropskih kolega, poput austrijskog predsednika Alexandera van der Bellena ili italijanskog Sergia Mattarele, koji su u teškim vremenima obezbeđivali stabilnost i miran prenos vlasti. Milanović, prema Đenerovim rečima, teži moći koja mu nije dodeljena u okviru parlamentarnog sistema.
Osim lične netrpeljivosti prema Plenkoviću, Milanović je razvio agresivan protivevropski stav, otvoreno se protiveći zajedničkim politikama EU, naročito u pogledu spoljne i bezbednosne politike. Đenero naglašava da je Milanović jedan od retkih evropskih lidera koji nije posetio Ukrajinu i opstruira vojnu saradnju Hrvatske s ovom zemljom, što je, prema njegovim rečima, rezultiralo gubitkom znanja o novim vojnim strategijama.
U vezi sa svojom ulogom, Milanović je pokušao da proširi svoju moć interpretacijom zakona, zanemarujući činjenicu da je on vrhovni zapovednik Oružanih snaga samo u vreme rata, dok u miru kontrolu nad vojskom ima Ministarstvo odbrane. Đenero naglašava da je Milanović iskoristio načelnika Generalštaba, držeći ga pod kontrolom, i opstruira vladu koja se trudi da predstavi Hrvatsku kao državu posvećenu zajedničkim evropskim politikama.
Politički analitičar Žarko Puhovski opisuje sukob kao „cunamij u čaši vode“, naglašavajući da se ništa suštinski neće promeniti. Puhovski podseća da premijer i ministar odbrane imaju pravno uporište, ali da to ne završava priču. Milanović, s druge strane, insistira na svom pravu da predstavlja vojsku u inostranstvu, iako to ne znači da može da odlučuje ko će ih predstavljati.
Vojni analitičar Mario Galić smatra da bi Milanović, da je dobio pozivnicu iz Pariza, izbegao sukob, naglašavajući da ga je pogodilo što je pozivnica stigla do Plenkovića. Ova situacija ponovo otvara pitanja o unutrašnjoj politici Hrvatske i o tome kako će se dalje razvijati odnosi između predsednika i premijera u svetlu aktuelnih međunarodnih izazova.
