Umetnica koja stoji iza kontroverznog dela koje je nedavno postavljeno u Pionirskom parku u Beogradu, otvorila je vrata za diskusiju o umetničkoj vrednosti i njenoj ulozi u društvu. U intervjuu za medije, ona je izjavila: „Ne želim da ne budu viđene. Ovo je oslikavanje vremena umetničkog, da ne govorim o umetničkoj vrednosti, to nemam pravo.“ Ova izjava ukazuje na njenu nameru da skrene pažnju na trenutne društvene probleme kroz svoju umetnost.
Umetnica se posebno osvrnula na svoje razočaranje zbog toga što nije uspela da kreira poliptih koji bi obuhvatio sve aspekte nasilja i društvenih nepravdi prisutnih u Pionirskom parku. „Smatram svojom greškom što nisam napravila poliptih, što nisam napravila sliku nasilja koje se nalazi u Pionirskom parku, jer to je bruka i sramota,“ rekla je. Njena izjava o „bruki i sramoti“ ukazuje na njen osećaj odgovornosti kao umetnice da osvetli teške teme kroz svoje delo.
Umetnički radovi često su predmet kritike i interpretacije, a njen slučaj nije izuzetak. Postavljanje umetničkog dela u javnom prostoru može izazvati različite reakcije, od divljenja do osuda. U ovom slučaju, umetnica se oseća kao da je izostavila važan deo priče, a to je nasilje koje se često previđa ili minimizira. „Da je to bila četvrta slika, možda bih imala prođu, ali ne inspirište me sad taj park,“ dodala je, što ukazuje na njenu unutrašnju borbu sa stvaranjem umetnosti koja će zaista imati uticaj.
Umetnost u javnom prostoru često se koristi kao sredstvo za pokretanje važnih razgovora o društvenim pitanjima. Kroz svoje delo, umetnici imaju priliku da izazovu publiku, postavljajući pitanja o etici, pravdi i ljudskim pravima. U ovom slučaju, umetnica želi da njeno delo bude prepoznato kao više od estetskog izraza; ona teži da ga vidi kao sredstvo za promenu svesti i podizanje svesti o nasilju i nepravdi.
U poslednje vreme, umetnost kao oblik protesta postaje sve prisutnija, a umetnici koriste svoje radove da bi izrazili neslaganje sa društvenim normama i politikama. Umetnica se oslanja na svoje lično iskustvo i percepciju stvarnosti kako bi stvorila dela koja su relevantna za trenutne društvene probleme. „Umetnost je moćan alat za promenu, i kao umetnica, osećam se odgovornom da koristim tu moć,“ izjavila je.
U ovom kontekstu, umetnica se suočava sa izazovima koje donosi stvaranje umetnosti koja će biti i estetski privlačna i društveno angažovana. Njena želja da se bavi teškim temama može dovesti do odbijanja dela od strane publike, ali takođe može otvoriti dijalog o važnim pitanjima. „Uvek postoji rizik kada se bavite senzitivnim temama, ali verujem da je to važno,“ rekla je.
Dok razgovara o svom radu i njegovim uticajima, umetnica takođe prepoznaje značaj podrške zajednice. „Zajednica igra ključnu ulogu u tome kako se umetnost percipira i prima. Bez njihove podrške, teško je stvoriti delo koje će imati stvaran uticaj,“ istakla je. Umetnica se nada da će njeno delo podstaći ljude da razmišljaju o važnosti umetnosti u društvenim promenama i o načinu na koji umetnost može poslužiti kao katalizator za dijalog.
U zaključku, umetnica poziva na veću svest o nasilju i društvenim nepravdama, naglašavajući kako umetnost može igrati ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja. Njena izjava o tome da ne želi da njeni radovi ostanu neprimećeni oslikava njenu strast i posvećenost umetnosti kao sredstvu za promenu. „Umetnost mora biti viđena, mora izazvati reakciju i pokrenuti razgovor,“ zaključila je umetnica, ostavljajući otvorenim pitanje o ulozi umetnika u savremenom društvu.
