Naša planeta, tokom milijardi godina, bila je izložena brojnim sudarima sa asteroidima i meteoritima koji dolaze iz različitih delova Sunčevog sistema. Ovi nebeski objekti predstavljaju dragocene resurse za naučnike, jer omogućavaju proučavanje materijala starog gotovo koliko i samo Sunce. Svaki novootkriven meteorit može otkriti važne informacije o formiranju planeta, izgledu prvih nebeskih tela, kao i procesima koji su oblikovali svemir kakav danas poznajemo.
Među desetinama hiljada pronađenih meteorita, posebno mesto zauzima retka grupa stena poznata kao angriti. Iako čine samo mali deo svih meteorita, naučnici smatraju da oni mogu sadržati dokaze o postojanju drevnog nebeskog tela koje je nestalo. Istraživanja su pokazala da su angriti ostaci izgubljene protoplanete koja je nekada kružila oko Sunca.
Angriti su među najstarijim poznatim stijenama u Sunčevom sistemu, a njihova posebnost leži u neobičnom hemijskom sastavu, sa veoma malom količinom silicijum-dioksida. Ova stena predstavlja predmet interesovanja istraživača širom sveta, jer svaki nov pronađeni komad pruža priliku za dodatna saznanja o prvim fazama razvoja Sunčevog sistema.
Jedan od najzanimljivijih meteorita je NWA 12774, koji je pronađen 2019. godine u saharskoj pustinji. Naučnici smatraju da bi ovaj meteorit mogao da pruži najubedljivije dokaze o postojanju davno nestalog sveta. Analize pokazuju da je matično telo ovog meteorita mogla biti velika protoplaneta, objekat koji je mogao predstavljati jednu od ranih faza formiranja planeta. Procene govore da je ova protoplaneta mogla biti veličine Meseca ili čak veća, dostižući dimenzije slične Marsu.
Prema teorijama istraživača, ovo nebesko telo je kružilo oko Sunca pre više milijardi godina, sve dok nije došlo do sudara sa drugim objektom. Taj sudar je doveo do razaranja protoplanete, a njeni delovi su raspršeni širom Sunčevog sistema. Tokom vremena, fragmenti su nastavili svoj put svemirom, a neki od njih su konačno sleteli na Zemlju kao meteoriti koje danas proučavamo. Zbog toga se veruje da angriti predstavljaju vremenske kapsule iz perioda nastanka planeta.
Jedan od najzanimljivijih aspekata meteorita NWA 12774 je prisustvo minerala klinopiroksena, koji se može naći i u Zemljinoj kori. Međutim, njegov neuobičajeno visoki sadržaj aluminijuma ukazuje na to da je mineral nastao pod izuzetno visokim pritiscima. Ovi uslovi su teško mogli da postoje unutar manjih asteroida, što dodatno podržava teoriju o velikom matičnom telu.
Istraživači sugerišu da bi veličina tog drevnog objekta mogla biti najmanje hiljadu kilometara u radijusu, a neke procene čak govore o veličini sličnoj Mesecu. Ova dimenzija ga svrstava među najveće objekte čiji su ostaci ikada identifikovani kroz meteorite pronađene na Zemlji.
Osim hemijskog sastava, oblik meteorita takođe pruža informacije o njegovom poreklu. Oštre ivice sugerišu da se meteorit formirao blizu površine matičnog tela, što može značiti da je protoplaneta bila još veća nego što se prvobitno mislilo. Autor istraživanja, petrolog Aron Bel sa Univerziteta Kolorado, ističe da je fascinantno razmišljati o svetu ovakvih razmera, od kojeg su ostali samo fragmenti.
Iako sudbina ove drevne protoplanete ostaje misterija, naučnici ne isključuju mogućnost da su njeni delovi tokom miliona godina postali deo drugih planeta. Moguće je da su neki od tih delova završili na Zemlji, što znači da tragovi izgubljenog sveta možda i danas postoje mnogo bliže nego što možemo da zamislimo. Ova istraživanja ne samo da produbljuju naše razumevanje formiranja planeta, već i otvaraju pitanja o prošlosti našeg sopstvenog sveta.
