Bivši ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Bosni i Hercegovini, Majkl Marfi, ocenio je da je dugogodišnja strategija SAD-a i Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, zasnovana na pretpostavci da će rešavanje statusa Srbije automatski doneti stabilnost u regionu, doživela potpuni neuspeh. U svom osvrtu na trenutnu situaciju, Marfi je istakao da postoji pogrešan pristup iz Vašingtona i Brisela kada je reč o ovom pitanju.
Marfi je naveo da su SAD i EU dugo verovale da će, ako Srbija postane stabilna i uređena, to automatski rešiti probleme celog Zapadnog Balkana. Intelektualno, to može delovati logično, s obzirom na to da je Srbija najmnogoljudnija zemlja u regionu i ima najveću ekonomiju. Međutim, on upozorava da su potezi Zapada doneli više štete nego koristi, jer su prečesto ignorisali destabilizaciju koju su akcije Srbije izazivale u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, kao i u Crnoj Gori.
Marfi ističe da su od pada Miloševića napori SAD-a i EU da „osvoje“ Srbiju često bili usmereni na ignorisanje problema i da su se previše oslanjali na „šargarepu“ Evropske unije, koja jasno nije dovela do željenih rezultata. On naglašava da su se američki i evropski lideri ponavljali, verujući da je „ovaj srpski lider“ drugačiji, samo da bi se na kraju razočarali.
Govoreći o trenutnoj situaciji, Marfi ne ostavlja prostora za sumnju u politiku Srbije. On naglašava da, uprkos investicijama SAD-a i EU, Srbija ostaje vezana za svoju staru politiku i svetonazor, uključujući neka opasna uverenja iz Miloševićeve ere i proruski stav. Ova situacija, prema njegovim rečima, zahteva ozbiljan preispitivanje pristupa međunarodne zajednice.
Marfi ističe da je Zapadu bilo lakše da se zadrži u zabludi da se Srbija promenila nego da se suoči s potrebom za politikom koja bi tretirala Srbiju kao izazov zapadnim interesima. On smatra da je strategija zapadnog angažovanja prema Srbiji i celom Zapadnom Balkanu doživela neuspeh i da je vreme za potpuno nov i drugačiji pristup.
Na kraju, Marfi šalje jasnu poruku da je potrebna promena strategije prema Srbiji i regionu. Njegova analiza ukazuje na to da je neophodno preispitati dosadašnje pristupe i razviti politiku koja će uzeti u obzir stvarne izazove sa kojima se Zapadni Balkan suočava, a posebno u kontekstu srpske politike. U svetlu ovih komentara, postavlja se pitanje kako će međunarodna zajednica reagovati i da li će biti spremna da preuzme odgovornost za promene koje su neophodne za stabilnost regiona.
