Delimični rezultati opštih izbora u Izraelu pokazuju da dugogodišnji premijer Benjamin Netanjahu ima neznatnu prednost u odnosu na svog rivala, bivšeg načelnika generalštaba Gadija Ajzenkota, ali da mu i dalje nedostaje većina u parlamentu. Nakon prebrojanih 93 odsto glasova, Netanjahuova stranka Likud, zajedno sa svojim saveznicima – krajnje desničarskim i ultraortodoksnim jevrejskim strankama – na putu je da osvoji 53 poslanička mesta u Knesetu, koji broji 120 poslanika.
Ajzenkotova stranka Jašar i tri druge jevrejske opozicione stranke iz njegovog bloka mogle bi da osvoje 48 mesta. Oba lidera su izjavila da će pokušati da formiraju vladajuću koaliciju. Stranke koje predvode Arapi, a koje su na putu da osvoje rekordnih 19 poslaničkih mesta, mogle bi da imaju ključnu ulogu u formiranju vlade. Međutim, sve jevrejske stranke, izuzev jedne, obavezale su se da neće sarađivati s njima.
Profesor međunarodnih odnosa na Internacionalnom Univerzitetu u Sarajevu, Jahja Muhasilović, smatra da je situacija još uvek dosta neizvesna, “jer niko nije uzeo apsolutnu većinu, ni Netanjahu ni lider ove opozicione stranke Jašar”. On dodaje da “niko nema dovoljno ruku da formira vlast” i da će verovatno biti potrebna koaliciona vlast. Ovo je praksa koja je prisutna u izraelskoj politici već dugo vremena, s obzirom na to da nijedna stranka ne može sama da formira vladu.
Muhasilović ističe da će koalicije zavisiti, ne u potpunosti, ali dobrim delom i od arapskih lista, jer arapske stranke imaju 18 mandata u Knesetu, a one će biti ključne za formiranje vlasti. On smatra da, bez obzira ko dođe na vlast, neće doći do značajnih promena u spoljnoj politici, posebno prema Gazi i Iranu, jer je to odluka izraelske države, a ne jedne partikularne vlade ili koalicije.
Prema rečima profesora, izraelsko društvo i politika imaju ambiciju da se teritorijalno prošire, što se može videti kroz rezultate anketa koje pokazuju prevlast mišljenja za nastavak agresivne politike prema Gazi i drugim delovima Bliskog Istoka. On ne očekuje da će bilo koji politički akter imati značajno drugačiju spoljnu politiku u odnosu na Netanjahua.
Jedina potencijalna promena mogla bi doći ako arapska lista uđe u vlast, kada bi mogli postaviti određene zahteve za prava arapske manjine u Izraelu. Ova manjina čini između 20 i 25 procenata stanovništva, što bi možda moglo blago poboljšati njihov status. Međutim, to ne bi uključilo Palestince iz Gaze i Zapadne obale, već isključivo Arape koji žive u Izraelu kao njegovi državljani.
Muhasilović naglašava da neće doći do značajnih promena u vezi sa statusom Gaze i Zapadne obale, jer je situacija u tom regionu već previše komplikovana. On ukazuje na to da Izrael sprovodi neku vrstu kolonizacije Zapadne obale, gde se procenjuje da između 20 i 25 procenata stanovništva čine ilegalni izraelski doseljenici. Ovaj proces je toliko odmakao da se teško može očekivati da će se u trenutnim okolnostima promeniti.
Na kraju, profesor izražava zabrinutost da bi nova vlast mogla imati sličan pristup kao i Netanjahu prema Gazi, i očekuje nastavak teškog stanja za palestinsko stanovništvo. U svetlu ovih rezultata izbora, ostaje da se vidi kako će se situacija razvijati i ko će na kraju formirati vladajuću koaliciju. Izraelska politika, sa svojim kompleksnim izazovima i dugogodišnjim konfliktima, i dalje ostaje u središtu pažnje, dok građani očekuju rešenja koja će doprineti stabilnosti i miru u regionu.
