Upis dece u prvi razred osnovne škole završen je, a rezultati koji su usledili nisu ohrabrujući. Istraživanje pokazuje da više od 80% budućih prvaka ima neke govorno-jezičke probleme. Marko Košutić, defektolog, ukazuje na promene u situaciji i naglašava važnost pravovremene posete stručnjaku.
Košutić objašnjava da se ne radi samo o govorno-jezičkim smetnjama. „Beležimo porast incidencije dece sa raznim razvojnim poremećajima, uključujući kognitivne, mentalne i motoričke probleme. Govor često postaje prvi vidljiv signal da nešto nije u redu“, ističe on.
Pre upisa u prvi razred, svako dete prolazi kroz sistematski pregled koji uključuje logopeda, defektologa, fizijatra, oftalmologa i pedijatra. „Roditelji često ne primete poteškoće do trenutka kada dobiju informacije od stručnjaka“, dodaje Košutić.
Zabluda koja se često javlja je čekanje da dete „samo progovori“, uz izgovore da je dečak ili da su rođaci govorili kasnije. „Imali smo situaciju gde je dete u petom razredu propustilo pravovremenu dijagnostiku, što je moglo biti sprečeno“, naglašava on.
Roditelji ponekad sumnjaju u razvoj svog deteta, ali se nadaju najboljem ishodu. „Mnogi misle da je logoped jedina adresa za pomoć, ali postoji razlika između logopeda i defektologa“, pojašnjava Košutić. Logoped se fokusira na govorno-jezički razvoj, dok defektolog, pored toga, radi na razvoju mentalnih sposobnosti, pažnje i pamćenja.
Košutić ističe da su se norme u vezi sa problemima pomerile. „Nekada smo se brinuli ako dete ne progovori do 12. ili 13. meseca, a danas se toleriše i 18 meseci. Međutim, ako dete sa 14 ili 15 meseci ne progovara, to je razlog za zabrinutost“, dodaje on.
U današnje vreme, upotreba ekrana među decom postala je nezaobilazna tema. Košutić napominje da telefoni i tableti nisu uzrok poremećaja, ali mogu biti indikator. „Ako dete od godine dana koristi ekran, to je alarmantno. Roditelji treba da budu autoriteti i postave granice u korišćenju ekrana“, savetuje defektolog.
Zanimljiv aspekt koji roditelji često zanemaruju je ishrana. „Mnogi roditelji deci blendiraju hranu i nakon treće godine. Ako dete ne žvaće, ne razvija muskulaturu orofacijalne regije koja je ključna za izgovor glasova“, objašnjava Košutić.
Govor je motorni čin, a ako dete ne vežba pokrete potrebne za žvakanje, neće moći da izvodi brze pokrete potrebne za govor. „Rana stimulacija može napraviti ogromnu razliku“, naglašava on.
U svetlu ovih informacija, važno je da roditelji obrate pažnju na znakove razvoja svog deteta i ne čekaju da problemi sami nestanu. Poseta stručnjaku može pružiti pravovremenu pomoć i podršku, a time osigurati bolje uslove za razvoj i obrazovanje.
U zaključku, situacija s govorno-jezičkim problemima kod dece je alarmantna i zahteva sveobuhvatan pristup. Roditelji bi trebali biti proaktivni u traženju stručne pomoći i biti svesni važnosti ranog prepoznavanja i rešavanja problema. Samo tako će njihova deca imati jednake šanse za uspešan početak školovanja i dalji razvoj.
