Kako prenosi Zijad Šehić u knjizi Pax Americana, na 54. sjednici Skupštine Republike Srpske, održanoj 15. i 16. oktobra 1995, Milorad Dodik, kao čelnik opozicije, je uputio žestoke kritike vlastima RS-a zbog događaja u Srebrenici. Dodik je istakao da je situacija u Bihaću i okolini predstavljena euforično, dok je u stvarnosti mirni proces bio katastrofa za Republiku Srpsku. On je naglasio da je najveća greška rata bila upravo Srebrenica i Žepa, te da neko treba da snosi odgovornost za to.
Dodik je smatrao da je legalizacija „zaštićenih zona“ pred međunarodnom zajednicom stvorila zabludu, jer su, kako je rekao, nakon pet dana galamili da se ne može napasti zaštićena zona, dok su sami učinili isto. General Manojlo Milovanović, koji će kasnije postati ministar odbrane u Dodikovoj vladi, objasnio je Dodiku da prekid vatre nije rešenje, naglašavajući potrebu za borbom. Milovanović je smatrao da bez zauzimanja Srebrenice i Žepe, RS ne bi mogla održati vojnički stabilnu poziciju.
U analizi srpskog vojnog rukovodstva, zauzimanje Srebrenice je bilo ključno za povezivanje teritorijalno odvojenih delova RS-a, a sud BiH je u presudama naglasio da bi bez Srebrenice etnički srpska država ostala podeljena, što bi ugrozilo njen opstanak. U tom kontekstu, muslimansko stanovništvo Srebrenice je predstavljalo prepreku za uspostavljanje etnički čiste države, a vojna strategija je predviđala prisiljavanje muslimanskog stanovništva na napuštanje ovog područja.
Međutim, sud BiH takođe ukazuje na to da je genocidna namera bila ključna za realizaciju ovog plana. Odluka da se pobiju svi zarobljeni muškarci nakon pada Srebrenice nije bila rezultat emotivnog stanja, već hladne političke kalkulacije. Političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske svesno je delovalo, razumevajući da bi protjerivanje stanovništva samo po sebi moglo dovesti do povratka Bošnjaka nakon potpisivanja mira.
Pretresno veće Haškog tribunala naglasilo je da su vojnici Republike Srpske bili svesni posledica koje bi masovno ubistvo imalo na demografsku strukturu zajednice, te su shvatili da će takve akcije onemogućiti bilo kakav pokušaj Bošnjaka da povrate teritoriju. Odluke su bile prožete ravnodušnošću prema životima žrtava, a ne mržnjom, što ukazuje na duboku sistemsku problematiku koju je nosio sukob.
Svi ovi elementi ukazuju na kompleksnost situacije tokom rata u Bosni i Hercegovini, gde su strateški ciljevi i etničke tenzije doveli do tragedije koja i danas ostavlja duboke ožiljke u društvu. Autor ovog teksta, koji ima bogato iskustvo u analizi ovih tema, podseća nas na važnost razumevanja prošlosti kako bismo izbegli slične greške u budućnosti.
