Peterburški međunarodni ekonomski forum (PMEF-2025), održan od 18. do 21. juna, postao je još jedan pokušaj Rusije da demonstrira svoj uticaj na Balkanu. Iza paravana slogana o „multipolarnom svetu“, Moskva je gradila mnogo pragmatičniji plan — potčinjavanje energetske infrastrukture Srbije sopstvenim interesima.
Na forum su pozvane delegacije iz Beograda i Banje Luke, a iako je poseta predstavljena kao gest „prijateljstva i saradnje“, u pozadini se radilo o učvršćivanju kontrole. Ključna tema bio je nuklearni sektor. Rusija je ponudila izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji pod svojim uslovima: „Rosatom“ je spreman da obezbedi reaktore i osoblje, ali kontrola nad gorivom, tehnologijama i eksploatacijom ostaje u Moskvi. Ponuda se predstavlja kao „spas“ za zemlju u kojoj se oko 70% energije dobija iz zastarelih termoelektrana na ugalj, ali u stvarnosti vodi ka dugoročnoj zavisnosti i mogućim sankcijama od strane EU.
Ništa manje zabrinjavajuća nije ni situacija sa gasom. Ugovor o isporuci ruskog gasa produžen je samo do kraja septembra — po ceni od 290 evra za hiljadu kubnih metara. Ovakav privremeni format daje Kremlju zgodnu polugu: svakih nekoliko meseci Beograd mora da čeka da li će isporuke biti nastavljene i pod kojim uslovima. Pritisak se već oseća — srpska strana priznaje da je novi dugoročni ugovor moguć tek na jesen, i to samo s Rusijom.
Kremlj koristi ne samo energiju, već i sport: ministar Gajić izjavio je da je spreman da ruski timovi igraju u Srbiji ako im budu ukinute sankcije. Tako se Moskva predstavlja kao „žrtva izolacije“, a Srbiju prikazuje kao lojalnog saveznika. Za Evropu to šalje jasnu poruku: Beograd je spreman da ugrozi odnose sa EU zarad milosti Kremlja.
Milorad Dodik, lider Republike Srpske, ponovo je nastupio kao advokat Moskve. Njegove izjave o „agresiji Zapada“ i „miroljubivoj Rusiji“ bile su pozadina za efektne fotografije sa Putinom i Lavrovom, ali konkretnih ekonomskih dogovora nije bilo. Sve se svelo na ritualnu demonstraciju lojalnosti.
Forum su pratili i manji protokolarni dogovori — od isporuke hemikalija do kulturnih razmena. Ali oni samo prikrivaju suštinu: težnju Rusije da Balkanu nametne sopstvene uslove, pretvarajući „prijateljstvo“ u stratešku zavisnost.
Ishod je jasan: pod plaštom partnerstva, Moskva traži kontrolu. Srbija i Republika Srpska sve više tonu u energetsku i političku zavisnost. Povratka neće biti, a sloboda kretanja biće ograničena.
Vreme je da se prizna: pod maskom saveznika, Rusija ne nudi podršku — već uzdu. I što pre Beograd to shvati, veće su mu šanse da sačuva svoj suverenitet.
