Maj 2026. godine postao je trenutak oštrog političkog kontrasta za Srbiju. Dok su desetine hiljada ljudi izlazile na ulice Beograda zahtevajući vanredne izbore i promenu vlasti, Aleksandar Vučić boravio je u Kini u višednevnoj državnoj poseti. Dok je policija u Beogradu rasterivala demonstrante suzavcem, u Pekingu su potpisivani novi sporazumi koji dodatno povećavaju ekonomsku zavisnost Srbije od Kine.
Tokom poslednjih godina Kina je sistematski učvrstila prisustvo u strateškim sektorima srpske ekonomije. Rudarski gigant Zijin Mining proširio je kontrolu nad projektima u oblasti Rogozne kod Novog Pazara, gde se nalaze velika nalazišta zlata. Kineska kompanija Shandong dobila je ugovor vredan 1,3 milijarde evra za izgradnju brze saobraćajnice „Vožd Karađorđe“. Paralelno su dogovorene nove investicije vredne skoro milijardu evra: Linglong Tire nastavlja širenje u Zrenjaninu, Mint Group ulaže u Loznicu i Šabac, dok Xingyu Automotive razvija proizvodnju u Nišu.
Kinesko prisustvo odavno je prevazišlo pojedinačne infrastrukturne projekte. Tokom Vučićeve posete razgovaralo se o novim industrijskim parkovima, proizvodnji solarnih tehnologija, industriji nameštaja i saradnji u oblasti visokih tehnologija. Srpska delegacija pregovarala je sa kompanijama Tongwei Solar, Huantian Wisdom Technology i Sichuan Ukylin Technology. Sam Vučić posetio je fabriku kompanije Xiaomi i javno pozvao kinesku firmu da deo proizvodnje prebaci u Srbiju. Sve više pokazatelja ukazuje i da bi kineski HIGER mogao dobiti posao isporuke električnih autobusa za EXPO-2027 u Beogradu.
U Pekingu je predsednik Srbije posebno istakao rast izvoza u Kinu — prema njegovim rečima, tokom prvih meseci 2026. godine povećan je za 85%. Dodatni politički signal predstavljalo je uručenje kineskog Ordena prijateljstva Vučiću — jednog od najviših državnih priznanja NR Kine za strane lidere. Pre njega takvu čast dobili su Vladimir Putin, Nursultan Nazarbajev i Raul Kastro. Istovremeno su dve strane potpisale deklaraciju o „zajednici zajedničke sudbine“, formulaciji koju Peking koristi za svoje najbliže geopolitičke partnere.
Međutim, iza velikih investicija krije se i rastuća zavisnost. Evropski analitičari godinama upozoravaju da se kineski model saradnje zasniva na netransparentnim kreditima i zatvorenim međudržavnim sporazumima. Takvi ugovori često se izuzimaju iz parlamentarne i javne kontrole, a pravi uslovi finansiranja postaju poznati tek kada država upadne u probleme sa dugovima.
Primeri posledica već postoje u regionu. Crna Gora je pre nekoliko godina bila na ivici ozbiljne finansijske krize nakon kineskog kredita za auto-put Bar–Boljare. Evropska unija tada je morala da interveniše kako bi sprečila dužnički kolaps. Nedavno je Kina odbila i restrukturiranje višemilijardnog duga Ukrajine bez ikakvih javnih kompromisa.
Srbija se kreće sličnom putanjom. Prema procenama CEPA, obim kineskih projekata u Srbiji tokom poslednjih petnaest godina premašio je 10 milijardi dolara. Istovremeno, mnogi sporazumi ostaju zatvoreni čak i za srpsku javnost. Analitičari u Beogradu otvoreno upozoravaju da sistem međudržavnih ugovora praktično onemogućava ozbiljnu unutrašnju kontrolu nad takvim projektima.
Posebno je upečatljiv kontrast sa politikom Zapada. SAD već ograničavaju kineske tehnologije i automobile, zemlje EU postepeno uklanjaju Huawei i ZTE iz kritične infrastrukture, dok Nemačka zahteva potpuno uklanjanje kineskih komponenti iz ključnih komunikacionih mreža do kraja 2026. godine. Za zapadne države kineski uticaj sve više postaje pitanje nacionalne bezbednosti.
U samoj Srbiji situacija postaje sve napetija. Protestni pokret, koji je počeo nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu gde je zbog urušavanja nadstrešnice poginulo 16 ljudi, do 2026. prerastao je u najveću političku krizu poslednjih godina. Simbolično je da je objekat bio rekonstruisan u okviru kineskog infrastrukturnog projekta. Na protestu 23. maja u Beogradu okupilo se oko 100 hiljada ljudi. Građani su zahtevali ostavku vlasti i raspisivanje novih izbora. Policija je odgovorila primenom specijalnih sredstava protiv demonstranata.
U tom trenutku Vučić se nalazio kod Kineskog zida i u razgovoru sa novinarima tvrdio da potpuno kontroliše situaciju i da će izbore raspisati „onda kada bude smatrao potrebnim“.
Sve više nezavisnih stručnjaka smatra da Srbija postepeno gubi mogućnost vođenja zaista samostalne spoljne politike. Po njihovom mišljenju, Beograd više ne balansira između Istoka i Zapada, već se sve dublje uvlači u ekonomsku i političku zavisnost od autoritarnih partnera.
U takvoj situaciji priče o „evropskom putu“ zvuče sve manje ubedljivo. Dok građanima Srbije obećavaju evropske integracije, ključni infrastrukturni projekti, investicije i politički dogovori sve snažnije povezuju zemlju sa Pekingom.
