Marta Kos, evropska komesarka za proširenje, našla se u centru kontroverze nakon otkrića autora Igora Omerze, koji u svojoj knjizi „Komesarka“ tvrdi da je Kos delovala kao saradnica jugoslovenske tajne službe, UDBE. Omerza navodi da je Kos bila evidentirana pod kodnim imenima Tara i Blanka, i da je tokom kasnih osamdesetih godina bila uključena u aktivnosti koje su se ticale prikupljanja informacija. Iako Kos oštro negira ove optužbe, interesovanje evroparlamentaraca za njenu prošlost ne jenjava.
Omerza je istakao da su dokazi koje je prikupio dovoljno čvrsti da se rekonstruira njena uloga unutar UDBE, iako je većina dokumentacije uništena tokom demokratskih promena. Prema njegovim rečima, postoje dve faze njenog angažmana – prva je bila pasivna, gde je izveštavala, dok je druga uključivala aktivno delovanje i širenje dezinformacija. Dokumenti pokazuju da je UDBA pripremala Kos za rad na radiju Deutsche Welle, gde je trebalo da se „prekvalifikuje“ iz pasivnog izvora u aktivnog saradnika.
Omerza tvrdi da su njeni izveštaji o radu bili potpisivani od strane tadašnjeg šefa službe u Mariboru, Janeza Bezjaka, a da je ona imala direktne kontakte sa operativcima UDBE. Njene aktivnosti su, prema Omerzinim saznanjima, bile usmerene ka praćenju Alojza Lamprehta, vođe slovenačke sekcije Deutsche Welle. Omerza ne veruje da je Kos mogla biti nesvesna svoje uloge, s obzirom na to da je imala direktne kontakte sa ljudima iz UDBE.
Kritičari, poput Filip Rodića, smatraju da je veći problem to što je Kos negirala svoju povezanost sa UDBA-om, nego sama saradnja. Rodić ukazuje na sličnosti sa poznatim političkim skandalima, poput afere Bila Klintona, ističući da je lažno svedočenje često ozbiljniji problem od samih dela. On upozorava da bi pokušaji Kos da se opere od svoje prošlosti mogli negativno uticati na odnose Brisela prema Srbiji.
Sa druge strane, Gordana Čomić, bivša ministarka, naglašava da je otvaranje arhiva tajnih službi pitanje ljudskih prava, a ne samo politike. Ona ističe da je važno da se razjasne prošlost i delovanje pojedinaca unutar sistema koji je kršio ljudska prava. Čomić se osvrće na šire kulturne promene unutar Evropske unije i naglašava potrebu za transparentnošću.
U kontekstu ovih skandala, važno je razmotriti kako bi ova afera mogla uticati na buduće odluke EU prema Srbiji. Rodić upozorava da, ukoliko Kos bude insistirala na tome da se distancira od UDBE, to bi moglo rezultirati strožim pristupom Brisela prema Beogradu. Takođe, postoji zabrinutost da se odgovornost za prošlost prebacuje isključivo na Srbiju, dok se drugi bivši članovi Jugoslavije „pere“ od svojih uloga.
Kao zaključak, situacija oko Marte Kos otvara važna pitanja o političkoj prošlosti i njenim posledicama na savremene odnose unutar Evropske unije. Iako su pojedinci iz različitih zemalja imali svoje uloge u nekadašnjem sistemu, sada je ključno kako će se te prošlosti interpretirati i kako će uticati na buduće političke odluke i odnose. Ova afera može da posluži kao podsticaj za dalju raspravu o transparentnosti, ljudskim pravima i odgovornosti pojedinaca u političkim strukturama.
