Sa svakom bačenom bombom, zaplenjenim brodom i jezivom pretnjom uništenjem, Donald Tramp povećava podsticaj Irana da odbaci njegov „veliki mirovni dogovor“ i umesto toga jurne ka nabavci nuklearnog oružja radi buduće samoodbrane. Opravdavajući svoju objavu rata 28. februara, Tramp je tvrdio da Iran – a pre svega njegov nuklearni program – predstavlja „neposrednu pretnju“. Međutim, Iran ne poseduje nuklearno oružje, dok ga SAD i Izrael imaju.
Šefovi američkih obaveštajnih službi i inspektori Ujedinjenih nacija slažu se da ne postoje čvrsti dokazi da je iranski režim, iako razvija tehničke kapacitete i ostavlja otvorene političke opcije, izgradio ili ikada pokušao da izgradi nuklearno oružje barem od 2003. godine, kada je razotkriven tajni program, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator u analizi za Gardijan.
Međutim, nakon Trampovog drugog ničim izazvanog napada u roku od godinu dana i njegove zakletve da će iransku civilizaciju bombardovati i vratiti „u kameno doba“, situacija se vrlo verovatno menja. Sve teže je osporiti stav, koji se pripisuje tvrdokornim generalima Korpusa islamske revolucionarne garde, da su nuklearne bombe jedini siguran način odvraćanja od budućih napada.
SAD i Izrael su već dva puta izveli udare bez upozorenja, usred diplomatskih pregovora. Čak i ako bi mirovni sporazum bio postignut, Iranci znaju da se na Trampa i Benjamina Netanjahua, koji su skloni osveti, ne može pouzdano računati. Američko-izraelska osovina mogla bi godinama održavati svoju agresiju.
Trampov fokus na „uništavanje“ iranskog nuklearnog programa jednako je pogrešan kao i bilo koja pogrešno usmerena američka krstareća raketa Tomahavk. Domaće nuklearno znanje ne može se lako bombardovanjem izbrisati, koliko god naučnika Izrael ubio. Teheran ne mora nužno ponovo da razvija kapacitete i veštine potrebne za izgradnju nuklearnog oružja u zemlji; možda ih može nabaviti u inostranstvu.
Severna Koreja, dugogodišnji saveznik, bila bi najverovatniji izvor, dok se pomoć Vladimira Putina i Rusije, koja već sarađuje na nuklearnim energetskim projektima, ne može potpuno isključiti. Kim Džong Un za sada se drži po strani rata, ali mogao bi tajno da se uključi kako bi naoružao Teheran. Iran se pridružio rastućem broju nenuklearnih država koje su ozbiljno stradale od strane dominantnih nuklearnih sila.
Godine 1994. Ukrajina se odrekla svog nuklearnog oružja u zamenu za zapadne bezbednosne garancije, koje su se pokazale bezvrednim kada je Rusija prvi put napala 2014. godine. Da li bi Tramp napao Venecuelu u januaru da je bila nuklearno naoružana? Ako bi priznate nuklearne sile poštovale svoju obavezu iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT) iz 1968. godine, možda bi druge države imale manju potrebu za nuklearnim štitom.
Međutim, one uporno krše svoja obećanja, a sve više SAD i Rusija zloupotrebljavaju svoju dominantnu poziciju. Izrael, za razliku od Irana, nikada nije potpisao taj sporazum. Trampovo alarmantno iracionalno, impulsivno i preteće ponašanje stvara nesigurnost i neizvesnost, dok njegov militarizam podstiče globalno širenje nuklearnog oružja.
Rusija, Severna Koreja, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo rade isto, dok Kina brzo i u velikoj meri širi svoje snage. Ipak, Tramp je odbio da obnovi niz sporazuma o kontroli naoružanja iz doba hladnog rata, uključujući evropski podržani nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, što je bila pogrešna odluka koja je dovela do današnje konfrontacije.
Prvog dana rata, iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, bio je meta i ubijen, a njegova fetva koja zabranjuje razvoj iranske bombe verovatno je nestala zajedno s njim. Tramp i Netanjahu polaze od fundamentalnih zabluda: čak i ako se uspostavi neki oblik hladnog mira, Iranci neće zaboraviti zločine i razaranja koja su doživeli.
„Iranska pretnja“ će opstati, a Teheran i dalje ima opcije nad kojima SAD i Izrael nemaju kontrolu. Sankcionisana i izolovana Severna Koreja nudi mogući model za Teheran, koji je razvio sopstveno nuklearno oružje koristeći skrivene tehnologije. Dinastija Kim je takođe vršila transfere u vezi s nuklearnim programom u Siriji i trenutno prodaje balističke rakete Iranu i Rusiji.
Ako Iran pokuša da nabavi nuklearno oružje, da li će ga slediti Saudijska Arabija, Egipat i Turska? Rat u Iranu može postati presedan za druge nuklearne sile. U svetlu ovih pretnji, atmosfera na revizionoj konferenciji Ugovora o neširenju nuklearnog oružja u Njujorku postaje sve sumornija, dok se suočavamo sa izazovima modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala, kolapsom diplomatskih napora i rastućim opasnostima širenja.
Ako se neobuzdana agresija dominantnih nuklearnih sila nastavi, noćna mora uzajamnog osiguranog uništenja može postati stvarnost.
