U Srbiji se trenutno nalazi više od 2,2 miliona stambenih zgrada, uključujući kuće, pri čemu je najveći broj izgrađen između 1961. i 1980. godine. To znači da su mnogi objekti stari između 45 i 65 godina, što postavlja pitanje o njihovom održavanju i dugovečnosti.
Žarko Mišeljić, sudski veštak, građevinac i statičar, ističe da je vek trajanja stambenih zgrada između 50 i 100 godina, uz napomenu da je redovno održavanje ključno za produžavanje životnog veka ovih objekata. On objašnjava da stanari često mogu primetiti naprsline na zidovima, ali ne mora svaka naprslica da bude razlog za brigu. Postoje površinske naprsline koje se rešavaju tokom krečenja i ne ugrožavaju stabilnost zgrade, dok veće naprsline na nosećim elementima zahtevaju stručnu procenu.
Mišeljić takođe ukazuje na to da kvarovi na instalacijama mogu biti uočeni golim okom, i da je važno da stanari ne preduzimaju radnje bez angažovanja stručnjaka. U zgradama sa liftovima, sve greške treba prijaviti upravniku, koji će angažovati odgovarajuću firmu za sanaciju.
Govoreći o veku trajanja zgrada, Mišeljić ističe da vreme i način održavanja značajno utiču na trajnost. Tokom prvih 10 do 15 godina, obično se sprovodi tekuće održavanje, dok su periodi od 20 do 35 godina kritični za intervencije, a nakon 40 godina, potrebne su strukturalne intervencije.
Kako je napomenuo, ljudi su postepeno počeli da se prilagođavaju sistemu održavanja zgrada, posebno nakon što su profesionalni upravnici preuzeli odgovornost. Saradnja između upravnika i stanara je ključna za uspešno održavanje objekata.
Kada je reč o fasadama, Mišeljić objašnjava da kontaktne fasade imaju vek trajanja do 20 godina, dok ventilacione fasade mogu trajati čak do 50 godina. Stanari sve više prepoznaju važnost ulaganja u održavanje zgrada, a problemi kao što su prokišnjavanje krovova, loše elektro i vodovodne instalacije, često su na vrhu liste prioriteta.
Profesionalni upravnik Ljubiša Banovački ističe da se na starim zgradama najčešće javljaju problemi sa krovovima i fasadama, kao i potrebom za remontom liftova. On naglašava da se stanari često suočavaju sa nesuglasicama kada je reč o troškovima održavanja, posebno kada je reč o zajedničkim delovima zgrade.
Na primer, stanari iz prizemlja mogu se protiviti plaćanju održavanja lifta, dok se oni sa viših spratova žale na troškove zamene vodovodnih instalacija, koje direktno utiču na njih. Banovački ukazuje na važnost edukacije stanara o zajedničkim troškovima i zakonskim obavezama.
Vek trajanja krovova zavisi od materijala. Krovovi od crepa traju između 40 i 50 godina, dok limeni krovovi mogu trajati od 40 do 70 godina. Šindra i tegola imaju vek trajanja od 20 do 30 godina, a ravni krovovi između 20 i 30 godina. Kvarovi na unutrašnjim instalacijama, iako su obično jeftini za popravku, mogu prouzrokovati velike troškove zbog štete koju izazivaju.
Mišeljić naglašava da je važno da stanari budu svesni svoje odgovornosti, jer u slučaju štete u delovima zgrade koji su u njihovom vlasništvu, troškove snosi stanar. U zajedničkim delovima zgrade, troškove snose svi stanari zajedno.
Ova situacija jasno ukazuje na potrebu za redovnim održavanjem i zajedničkim delovanjem svih stanara kako bi se osigurao dugovečan i bezbedan život u stambenim zgradama.
