Dvadestpetogodišnja Britanka, Samer Monro, suočava se sa retkim poremećajem u ishrani nazvanim ARFID (izbegavajući restriktivni poremećaj unosa hrane), koji joj onemogućava da jede većinu namirnica. Ovaj poremećaj se manifestuje kao intenzivan nagon za povraćanjem pri pokušaju konzumiranja hrane, posebno voća ili povrća, što izaziva gađenje. Samer kaže da se ne seća kada je poslednji put jela voće ili povrće i ističe da nije do toga došlo jer nije želela da proba, već zato što njen mozak jednostavno ne dozvoljava takvu mogućnost.
Ovaj problem je počeo kada je imala oko tri godine, kada je pokušala da pojede jabuku, ali nije mogla. Veruje da je sve počelo nakon što je bila primorana da jede pire krompir, što je za nju bio traumatičan događaj. Situacija je postala toliko ozbiljna da je odbila ponudu svog dede da za 1.000 funti pojede jedan jedini grašak. Samer priznaje da se ne vidi kako bi se ikada promenila, iako voli miris hrane. Kada pokuša da je pojede, javlja joj se osećaj mučnine.
Njena svakodnevna ishrana je vrlo jednostavna – doručak često preskoči, za ručak pojede kesicu čipsa, dok za večeru obično konzumira između šest i osam pilećih nagetsa uz pomfrit. Iako mnogima deluje zabrinjavajuće, Samer tvrdi da se oseća odlično, da nema potrebe za uzimanjem dodatnih vitamina ili suplemenata, i da nikada nije bila bolesna. Njena krvna slika je normalna, što dodatno zbunjuje lekare, dok ona smatra da se dobro oseća jer kroz nagetse unosi proteine iz piletine.
Tokom godina, Samer je pokušavala razne oblike terapije, uključujući psihoterapiju i hipnoterapiju, ali nijedna metoda nije donela promene. Sumnja da je problem pre svega u teksturi hrane, jer sve što jede mora biti hrskavo, dok je pire, koji je nekada morala da jede, za nju neprihvatljiv.
Živi u Kembridžu sa svojim partnerom Dinom Meknajtom, koji svakodnevno priprema posebne obroke za sebe. Iako se suočava sa izazovima zbog svog poremećaja, Samer ističe da ima punu podršku svog partnera. Kada su se upoznali, nije mu odmah otkrila da ima ARFID. Tokom šetnje kroz grad i traženja restorana, stalno je odbijala predloge, pa je na kraju morala da mu objasni o čemu se radi.
Uprkos razumevanju svog partnera, Samer često oseća dosadu zbog svoje ishrane i priznaje da bi volela da može da jede raznovrsnije. Oseća se frustrirano, posebno kada je u društvenim situacijama, kao što su rođendanske proslave, kada ne može da jede ništa i samo mora da sedi i gleda kako drugi jedu. Njena priča osvetljava koliko poremećaji u ishrani mogu biti složeni i kako utiču ne samo na fizičko zdravlje, već i na emocionalni i društveni život.
Samer Monro je primer kako poremećaji u ishrani mogu značajno uticati na život pojedinca, a njene borbe ukazuju na potrebu za razumevanjem i podrškom osobe koja pati od ovakvog stanja. Njena sposobnost da se nosi sa izazovima i dalje inspiriše mnoge, dok ona sama teži ka boljem razumevanju svog poremećaja i načina kako da se nosi sa njim u svakodnevnom životu.
