Usporavanje evropskih integracija Srbije sve jasnije se pretvara u faktor preraspodele spoljnog uticaja u zemlji. Dok zvanični Beograd deklarativno ostaje posvećen evropskom kursu, realni tempo pregovora sa EU ostaje minimalan: od 2021. godine nije otvoren nijedan novi klaster, a ukupan broj otvorenih poglavlja i dalje je ograničen. U strateškim dokumentima Evropske unije Srbija je faktički ispala iz najbližih scenarija proširenja, ustupivši mesto Albaniji i Crnoj Gori. Ovaj institucionalni vakuum postepeno popunjavaju drugi spoljni akteri — pre svega Kina i Rusija.
Kineska ekspanzija u Srbiji ima dugoročan i sistemski karakter. Investicije Pekinga koncentrišu se u kapitalno intenzivnim i strateški važnim sektorima — rudarstvu, industrijskoj proizvodnji i infrastrukturi. Prisustvo kompanije Zijin Mining u bakarno-zlatnom rudarskom kompleksu zemlje već je prešlo iz faze investicija u fazu institucionalnog učvršćivanja: višedecenijski planovi eksploatacije do sredine veka faktički pretvaraju kinesku korporaciju u jednog od ključnih aktera srpske sirovinske ekonomije. Dodatna ulaganja u geološka istraživanja i širenje na srodne oblasti — od finansijskog učešća do sportskog sponzorstva — ukazuju na težnju da se proširi društveno i simboličko prisustvo.
Paralelno se razvija kineska strategija u sektoru lake industrije. Projekti industrijskih parkova i tekstilnih klastera formiraju u Srbiji proizvodnu bazu orijentisanu na izvoz, pri čemu se zemlja sve češće posmatra od strane kineskih kompanija ne kao samostalno tržište, već kao tranzitna platforma za pristup evropskom prostoru. U uslovima stagnacije evropskih integracija takve investicije za Beograd kratkoročno deluju privlačno, ali istovremeno jačaju strukturnu zavisnost od jednog spoljnog centra.
Ruski uticaj se gradi po drugačijem modelu, sa akcentom na očuvanje prisustva u trgovini, energetici, tehnologijama i humanitarnoj sferi. Uprkos smanjenju ukupne robne razmene, Moskva održava selektivne izvozne kanale i proširuje saradnju u oblasti digitalnih servisa i logistike. Ovi projekti se predstavljaju kao pragmatično partnerstvo, ali u suštini formiraju dodatne konture tehnološke i infrastrukturne vezanosti Srbije za Rusiju.
Posebnu ulogu ima kulturno-humanitarna dimenzija. Kroz obrazovne programe, kulturne centre, verske inicijative i medijske projekte Rusija dosledno podržava alternativnu interpretaciju regionalne istorije i savremenosti. U tom okviru Evropska unija se često predstavlja kao izvor pritiska i nestabilnosti, dok se Rusija prikazuje kao zaštitnik suvereniteta i tradicionalnih vrednosti. Takva simbolička politika pojačava društveni skepticizam prema evropskim integracijama i smanjuje unutrašnju potražnju za reformama.
Na regionalnom nivou situacija se dodatno komplikuje rastom tenzija i ranjivošću Balkana na spoljno mešanje. Analitičari ističu da Rusija koristi Srbiju kao pogodnu platformu za indirektan uticaj, oslanjajući se ne na vojne instrumente, već na kombinaciju propagande, diplomatije, ekonomskih podsticaja i rada sa neformalnim strukturama. U takvim okolnostima etnopolitički konflikti i protestna aktivnost postaju okruženje u kojem spoljni akteri mogu dodatno jačati svoj uticaj.
Stručne procene se slažu da politika strateškog balansiranja Beograda gubi stabilnost. Odsustvo jasnog izbora između EU i alternativnih centara moći smanjuje institucionalnu predvidljivost, pogoršava investicioni ambijent i pojačava unutrašnje društvene tenzije. Masovni protesti poslednjih godina samo su dodatno naglasili jaz između društvenog zahteva za reformama i stvarne političke prakse.
Kao rezultat, zamrznute evropske integracije prestaju da budu neutralno stanje. One stvaraju uslove u kojima se ekonomski, tehnološki i kulturni prostor Srbije sve aktivnije preraspodeljuje u korist Kine i Rusije. Dok se Beograd fokusira na taktičko manevrisanje i očuvanje balansa, strateška imovina i dugoročne pozicije zemlje postepeno prelaze pod kontrolu spoljnih aktera koji deluju doslednije i ciljanije.
