U poslednjih nekoliko godina, sudovi u Srbiji često odbijaju zahteve za iseljenje osoba iz stanova ili kuća koje pripadaju drugim vlasnicima, posebno kada je reč o državnoj imovini ili imovini javnih ustanova. Advokat Lazar Borozan ukazuje na to da se ovakvi slučajevi javljaju i kada su u pitanju privatni vlasnici.
Prema Borozanu, srpsko zakonodavstvo priznaje pravo svojine, koje omogućava vlasnicima da koriste svoju imovinu kako žele. Međutim, istovremeno, postoji i pravni institut „pravo na dom“, koji je propisan Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ova konvencija garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, kao i doma.
Evropska konvencija ne daje preciznu definiciju doma, ali sudska praksa je usvojila stav da dom predstavlja fizički prostor u kojem se odvija porodični život i sa kojim je osoba ostvarila trajnu povezanost. „U nekim slučajevima, osoba ne može biti iseljena iz stana ili kuće, čak iako nije vlasnik“, naglašava Borozan.
U pravu svojine, vlasništvo nad nekretninom se smatra apsolutnim pravom. Ipak, sa primenom prava na dom iz Evropske konvencije, dolazi do situacija u kojima sudovi odbijaju iseljenje osoba koje koriste nepokretnost, bez obzira na to što nisu njeni vlasnici. Borozan objašnjava da se u takvim slučajevima uvek procenjuje koja strana ima jači legitimitet — da li je važnije pravo vlasnika na imovinu ili pravo osobe koja živi u toj nekretnini na dom.
Prema sudskoj praksi, važna je procena koja od prava ima veći značaj. Ako je pravo na dom od suštinske važnosti za egzistenciju neke osobe, dok vlasnik stana poseduje dodatnu imovinu, sudovi često donose odluke u korist onih koji se ne mogu iseliti. Ove odluke se najčešće odnose na slučajeve kada su vlasnici državne ili javne ustanove.
Međutim, advokat Borozan ističe da postoje i situacije kada sudovi ne odobravaju iseljenje čak i kada je reč o privatnim vlasnicima. Ove odluke mogu se doneti kada vlasnik poseduje više nepokretnosti, dok osoba koja živi u tom prostoru nema imovinu i suočava se sa egzistencijalnim problemima. U takvim slučajevima, sud može doneti odluku da se iseljenje onemogući na neodređeno vreme.
U Srbiji je 2003. godine potpisana, a 2004. godine ratifikovana Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Član 8 ove konvencije garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, čime se dodatno potvrđuje važnost prava na dom za sve građane.
Ova situacija u pravosudnom sistemu Srbije izaziva brojne diskusije o balansu između prava vlasnika na imovinu i prava osoba koje žive u tim prostorima. U svetlu ovih zakonskih okvira, sudovi se suočavaju sa izazovima kako bi pronašli pravičnu ravnotežu između različitih prava i interesa.
Advokat Borozan naglašava da je važno razumeti komplesnost ovih pravnih pitanja i kako se ona razvijaju u praksi. U svetlu sve većeg broja odluka koje favorizuju pravo na dom, može se očekivati da će se sudska praksa nastaviti razvijati kako bi se obezbedila prava svih strana u ovim slučajevima.
U zaključku, sudovi u Srbiji sve više prepoznaju značaj prava na dom, što dovodi do sve većeg broja odluka koje favorizuju osobe koje se suočavaju sa iseljenjem, čak i kada nisu vlasnici nekretnina. Ovaj trend odražava širi pokret ka zaštiti ljudskih prava i obezbeđivanju osnovnih životnih uslova za sve građane.
