Privredni kriminal u „urednoj” Nemačkoj postaje sve veći problem, s obzirom na to da više od milion slučajeva malverzacija čeka na obradu u fiokama tužilaca. Nemačko udruženje sudija (DRB) upozorava da je za efikasnu borbu protiv finansijskog kriminala potrebno zaposliti više od 2000 javnih tužilaca. Ova situacija omogućava kriminalcima, uključujući organizovane mafijaške grupe, da deluju bez straha od kazne.
Direktor DRB-a, Sven Reben, ističe da su nemačke pokrajine fokusirane na smanjenje troškova osoblja u istražnim organima, dok istovremeno gube milijarde evra. Prema njegovim rečima, svaki dodatni euro uložen u zapošljavanje više istražitelja može doneti značajne prihode u državnu kasu. Trenutno, oko milion otvorenih predmeta ostaje neistraženo, a mnoge nezakonite radnje imaju kratak rok zastare, što dodatno olakšava život kriminalcima.
Nemačka je već prepoznata kao „raj za finansijski kriminal”. Slučajevi poput Wirecard-a i CumEx doveli su do gubitaka od milijardi evra. Wirecard, nekadašnji gigant finansijske tehnologije, propao je nakon otkrića da je falsifikovao bilans, dok su prevaranti između 2006. i 2011. godine izneli 12 milijardi evra kroz složene prevare s povraćajem poreza.
Jakob Vende, advokat specijalizovan za finansijsko pravo, naglašava da problem nije isključivo u broju javnih tužilaca, već i u nedostatku adekvatne obuke. Organizovani kriminalci stalno se prilagođavaju i traže rupe u sistemu, što otežava borbu protiv njih. Pored toga, rascepkanost institucija u Nemačkoj stvara dodatne poteškoće, jer se različiti sudski i istražni organi bave različitim vrstama finansijskog kriminala, često bez međusobne komunikacije.
Kilijan Vegner, profesor na Univerzitetu u Haleu, ukazuje na to da više od 300 nadzornih tela u oblasti kockanja i trgovine plemenitim metalima otežava razmenu informacija, što dovodi do gubitka važnih podataka potrebnih za istrage. Ane Brorhilker, bivša javna tužiteljka, smatra da je birokratska struktura pravosudnog sistema problematična. Iako na papiru ima dovoljno tužilaca, mnogi se ne bave stvarnim krivičnim gonjenjem. Ona naglašava da se sistem više fokusira na lakše slučajeve, dok ozbiljniji oblici kriminala ostaju neistraženi.
Brorhilker se pridružila nevladinoj organizaciji „Finansijski preokret” nakon napuštanja pravosuđa 2024. godine, gde se zalaže za promene u borbi protiv finansijskog kriminala. Jedan od konkretnih primera nedostatka komunikacije među institucijama je situacija kada carinici otkriju osumnjičenog s velikom količinom novca, ali to ne proslijede poreskoj upravi ili policiji, što omogućava kriminalcima da izbegnu pravdu.
U poređenju s Nemačkom, druge zemlje, poput Italije, efikasnije organizuju borbu protiv finansijskog kriminala, jer postoji jedinstvena agencija koja se bavi poreskim, carinskim i finansijskim prevarama. Prema procenama, u Nemačkoj se godišnje „opere” oko 100 milijardi evra, ali je teško utvrditi tačan iznos zbog nedostatka podataka.
Političari često ističu svoju odlučnost da se bore protiv finansijskog kriminala, a vlada kancelara Fridriha Merca obećala je sredstva za zapošljavanje više sudija i tužilaca. Međutim, reforme su se pokazale teškima i često beznadežnima, kao što je bio slučaj sa pokušajem osnivanja centralnog tela za borbu protiv pranja novca, koji je naišao na velike nesuglasice među institucijama.
Vegner ukazuje na kulturu u nemačkom pravosuđu koja ne favorizuje specijalizovane karijere, što dodatno otežava borbu protiv finansijskog kriminala. Brorhilker smatra da se ključni problemi ne mogu rešiti samo povećanjem broja zaposlenih, već zahtevaju duboke promene u načinu funkcionisanja pravosudnog sistema.
