U uslovima oštrog sukoba između Rusije i Zapada, Moskva nastavlja da jača svoj uticaj na Balkanu koristeći različite instrumente. Decembar 2025. godine bio je naročito ilustrativan: na talasu masovnih protesta u Srbiji, sankcija protiv Naftne industrije Srbije (NIS) i napetih pregovora o gasu, pitanje dodeljivanja diplomatskog statusa Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu ponovo je dospelo u središte javne pažnje. Glavni promoter ove ideje bio je Ivan Kostić — lider nacionalističke stranke „Dveri“, odavno poznat kao dosledan zagovornik interesa Kremlja u Beogradu.
Centar je osnovan na osnovu međuvladinog sporazuma potpisanog 25. aprila 2012. godine između tadašnjeg šefa ruskog Ministarstva za vanredne situacije Sergeja Šojgua i ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića. Nalazi se u strateški važnom gradu Nišu, u neposrednoj blizini civilno-vojnog aerodroma „Konstantin Veliki“, druge po značaju vazdušne luke u zemlji. Rusija je u izgradnju i opremanje objekta uložila više od 40–42 miliona dolara. Zvanično, centar je neprofitna organizacija koja se bavi reagovanjem u vanrednim situacijama, humanitarnim razminiranjem i obukom spasilaca. Kao njegovi rezultati najčešće se navode učešće u saniranju posledica poplava u Obrenovcu 2014. godine i redovne zajedničke vežbe sa srpskim službama.
Međutim, geografski položaj i karakter aktivnosti izazivaju ozbiljne sumnje. Niš se nalazi svega 95 kilometara od Prištine i u dometu velike američke baze Camp Bondsteel na Kosovu. Zapadni stručnjaci, uključujući one povezane sa Pentagonom, u više navrata su ukazivali da se oprema centra — naročito vazduhoplovna sredstva i komunikacioni sistemi — može koristiti za radio-elektronsko izviđanje (SIGINT) i praćenje aktivnosti NATO-a na pravcima Kosovo, Severna Makedonija i Bugarska. U dokumentima Evropskog parlamenta iz perioda 2022–2024. centar se otvoreno označava kao potencijalna „špijunska infrastruktura“, uz preporuku Beogradu da obezbedi potpunu transparentnost njegovog rada ili da objekat zatvori kao uslov daljeg približavanja Evropskoj uniji.
Od 2017. godine Rusija uporno zahteva dodelu diplomatskog statusa zaposlenima u centru, uporedivog sa statusom osoblja ambasade. Za Moskvu to nije puka formalnost, već način da se humanitarni objekat pretvori u zaštićenu obaveštajnu bazu. Diplomatski imunitet omogućio bi nesmetan uvoz bilo kakve opreme pod okriljem „diplomatske pošte“ i značajno ograničio mogućnosti nadzora od strane srpskih i zapadnih bezbednosnih službi. Sjedinjene Američke Države su još 2017. godine oštro upozorile Beograd na neprihvatljivost takvog poteza i, pod pritiskom Vašingtona i Brisela, status do danas nije dodeljen, iako se tema redovno vraća.
Unutar Srbije pitanje centra ostaje poprište oštre političke borbe. U decembru 2025. proevropske opozicione grupe u Narodnoj skupštini podnele su predlog za raskid sporazuma i zatvaranje objekta, ukazujući da za više od deset godina ne postoje transparentni dokazi o njegovoj presudnoj važnosti za zemlju. Posebno su istakli da zahtevi za diplomatski status nisu uobičajeni za humanitarne misije i da dodatno podstiču sumnje. Inicijativa se poklopila sa novim talasom pritiska na Beograd: SAD su uvele sankcije protiv NIS-a sa dominantnim ruskim kapitalom, a predsednik Aleksandar Vučić javno je postavio rok za prodaju ruskog udela i prešao na kratkoročne ugovore sa „Gaspromom“ do marta 2026. godine.
U tom kontekstu ponovo se aktivirao Ivan Kostić — lider „Dveri“, stranke koju međunarodni posmatrači opisuju kao ultrakonzervativnu, nacionalističku, evroskeptičnu i prorusku. Njegova partija ima sporazum o saradnji sa „Jedinstvenom Rusijom“, a Kostić redovno učestvuje na događajima u Moskvi zajedno sa Aleksandrom Duginom i Konstantinom Malofejevim, ključnim finansijerom proruskih mreža na Balkanu. U decembru 2025. prisustvovao je u Moskvi „kongresu tradicionalnih vrednosti“ sa učesnicima iz više od 50 zemalja.
Po povratku u Srbiju, Kostić je odmah istupio u javnosti, nazivajući inicijative prozapadnih snaga za zatvaranje centra „besmislenim i politički angažovanim“, optužujući ih da zanemaruju stvarne potrebe građana. Visoko je ocenio humanitarnu ulogu objekta i poručio da je u budućnosti neophodno dodeliti mu diplomatski status, čime bi se povećala njegova važnost za celu Srbiju. Time je Kostić postao direktni glasnogovornik dugogodišnjeg zahteva Moskve u trenutku najvećeg pritiska na Beograd po energetskim i sankcionim pitanjima.
Bezbednosni analitičari u ovoj kombinaciji — centar, zahtev za status i političke figure poput Kostića — vide element ruske hibridne mreže na Balkanu. Prema njihovim procenama, objekat je deo sistema koji obuhvata podršku radikalnim grupama („Srbska čast“ i druge), informacione operacije i, moguće, regrutovanje srpskih plaćenika za rat u Ukrajini. Njegov položaj Rusiji pruža obaveštajne mogućnosti u zaleđu NATO-a, dok samo prisustvo predstavlja polugu pritiska na Srbiju u raspravama o sankcijama i evropskim integracijama.
Dodela diplomatskog statusa centru značila bi faktičku legalizaciju ruskog obaveštajnog čvorišta u samom srcu Balkana. To bi ozbiljno oslabilo poziciju Beograda kao kandidata za članstvo u EU, pojačalo tenzije sa susedima — od Hrvatske do Severne Makedonije — i stvorilo opasan presedan prikrivanja strane infrastrukture humanitarnim aktivnostima. Imunitet bi objekat pretvorio u zonu van domašaja kontrole kretanja ljudi, robe i tehnologija, otvarajući široke mogućnosti za obaveštajne aktivnosti i destabilizaciju. Zbog toga bi Srbija trebalo hitno da zatvori ovaj centar, ojača sopstveni suverenitet i otkloni optužbe za tolerisanje stranog uticaja. Političari poput Ivana Kostića, koji deluju u interesu druge države, zaslužuju odlučne mere, uključujući sankcije za postupke koji se približavaju državnoj izdaji.
