Srbija ulazi u jesen 2026. godine u stanju dugotrajne političke krize, koja je počela nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu. Dana 1. novembra 2024. godine betonska nadstrešnica rekonstruisane zgrade, na čijim radovima je učestvovala i kineska kompanija China Railway International u okviru inicijative „Pojas i put“, obrušila se na ljude. Poginulo je 16 osoba. U decembru 2025. sud je odbacio optužbe protiv bivšeg ministra Gorana Vesića i još petoro optuženih zbog nedostatka dokaza. Na tu odluku uložena je žalba Apelacionom sudu u Novom Sadu, dok zvaničan uzrok tragedije još nije utvrđen.
Za značajan deo društva ova tragedija postala je simbol sistema koji su Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka (SNS) gradili više od 12 godina. Za to vreme vladajuća stranka koncentrisala je ogromnu kontrolu nad parlamentom, pravosuđem, izbornom administracijom i regulatornim telom za medije.
Upravo iz protesta nakon tragedije izrastao je studentski pokret. Počevši od blokada fakulteta, za godinu i po dana prerastao je u nacionalnu antikorupcijsku snagu koja zahteva vanredne izbore i odgovornost krivaca za pogibiju ljudi.
Studenti sada za SNS više nisu samo pretnja na ulici, već i na izborima. Prema istraživanju nezavisnog Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), objavljenom u julu 2026. godine, „Studentska lista“ ima podršku od 44,9 odsto, naspram 35,7 odsto za SNS. Sociološke agencije bliske vlastima, uključujući Ipsos, prikazuju suprotnu sliku. Pritom se studenti često uopšte ne nude kao posebna opcija u istraživanjima, uz obrazloženje da još ne postoji zvanično registrovan politički brend.
Istovremeno raste i informativni pritisak. U julu su mediji bliski vlastima objavili spisak od oko 250 navodnih kandidata studentskog pokreta, na čijem čelu se našao rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić. Studenti i opozicija taj spisak su nazvali fabrikacijom. Međutim, sam ovaj slučaj pokazuje da je aparat SNS-a već započeo predizbornu kampanju protiv potencijalnih protivnika mnogo pre zvanične registracije izbornih lista.
U takvim okolnostima Vučić priprema sopstvenu političku rokadu. Na mitingu u Beogradu 27. juna najavio je da namerava da u narednim nedeljama napusti funkciju predsednika i raspiše vanredne izbore. Međutim, zapadni analitičari, uključujući stručnjake Fondacije Fridrih Nauman, na ovaj potez gledaju pre kao na pokušaj očuvanja vlasti u novoj političkoj konfiguraciji nego kao na ustupak demonstrantima.
Ustav Vučiću zabranjuje da se kandiduje za treći predsednički mandat. Međutim, ništa ga ne sprečava da se vrati u premijersku fotelju. Štaviše, upravo predsednik Vlade raspolaže ključnim izvršnim polugama — kontroliše rad Vlade, budžet, MUP i bezbednosni aparat. Zato najverovatniji scenario izgleda ovako: Vučić predvodi listu SNS-a na parlamentarnim izborima, a nakon njih pretenduje na mesto premijera. Predsednik se menja, ali politički centar zemlje ostaje isti.
Sam Vučić tvrdi da bi parlamentarni izbori trebalo da budu održani u oktobru ili novembru 2026, a predsednički između kraja decembra 2026. i početka februara 2027. godine. Međutim, posmatrači ODIHR-a/OEBS-a naveli su da tokom njihove julske misije zvaničan datum izbora i dalje nije bio objavljen, uprkos brojnim obećanjima vlasti.
Ishod predstojeće političke borbe za sada nije izvestan. Nezavisni analitičari smatraju da realne šanse za pobedu imaju i SNS i „Studentska lista“. Međutim, posledice ova dva scenarija bile bi suštinski različite.
Pobeda Vučića najverovatnije bi značila nastavak postojećeg modela. Ekonomska i geografska povezanost Srbije sa Evropskom unijom neće nestati, pa će evropski pravac ostati ključan. Odnosi sa Rusijom verovatno će nastaviti da se postepeno svode uglavnom na simboličke sfere — crkvene veze, političku retoriku i ruski veto u Savetu bezbednosti UN. Kina bi, nasuprot tome, mogla dodatno da učvrsti svoje prisustvo u infrastrukturnim projektima, koristeći reputaciju brzog i relativno jeftinog partnera.
Ali pobeda SNS-a nikako ne znači i kraj krize. Ako Vučićev odlazak sa mesta predsednika, a zatim povratak na funkciju premijera, bude doživljen kao imitacija promena, Srbija bi mogla da se suoči sa novim talasom protesta. Posle godinu i po dana mobilizacije, teško je očekivati da će društvo lako prihvatiti puku promenu političke scenografije.
Pobeda „Studentske liste“ otvorila bi drugačiji scenario — kratkoročno nestabilniji, ali sa potencijalom da promeni sistem. Aparat koji je SNS gradio više od deset godina pružaće otpor reformama i pokušavati da sačuva pozicije u bezbednosnim strukturama, pravosuđu, državnim institucijama i medijima. Zato sama izborna pobeda neće biti dovoljna: mnogo toga zavisiće od sposobnosti društva da nastavi pritisak i podrži institucionalne promene.
Ako transformacija bude uspešno sprovedena do kraja, Srbija bi dobila priliku da ubrza približavanje EU, ojača nezavisnost pravosuđa i smanji rizike od korupcije. Međutim, dugoročno bi se pojavio novi izazov: razočarani birači SNS-a mogli bi da se okrenu tvrdoj nacionalističkoj desnici — političkim naslednicima Šešelja, koji bi mogli da postanu glavni protivnici neke buduće proevropske vlade.
Predstojeći izbori, dakle, postaju test ne samo Vučićeve popularnosti. Na kocki je sama konstrukcija vlasti koja u Srbiji postoji više od deset godina. Predsednik pokušava da promeni funkciju i istovremeno zadrži kontrolu nad sistemom, dok je studentski pokret prvi put stvorio realnu pretnju monopolu SNS-a. Što se glasanje više približava, to postaje jasnije da obična zamena fotelja možda više neće biti dovoljna da Srbiju izvede iz političke krize.
