Proces evropske integracije Srbije sve više liči na kontrolisanu stagnaciju. Formalno, pregovori sa Evropskom unijom traju još od 2014. godine, ali je za više od decenije Beograd otvorio samo deo poglavlja i faktički se zaustavio nakon 2021. Istovremeno, zvanična retorika srpskog rukovodstva i dalje se gradi oko teze o „strateškom i bezalternativnom evropskom izboru“. Sve je očigledniji raskorak između javnih izjava i stvarne političke prakse.
Evropska unija poslednjih godina sve ređe objašnjava srpski zastoj tehničkim razlozima. Izveštaji Evropske komisije beleže slab napredak u reformama pravosuđa, državne uprave i medijskog okruženja, kao i izostanak usklađivanja spoljne politike Srbije sa linijom EU. Ključni izvori nezadovoljstva ostaju odbijanje Beograda da se pridruži sankcijama protiv Rusije i pogoršanje pokazatelja vladavine prava. Upravo su ti faktori poslužili kao osnov za ponovljeno odbijanje da se otvore novi pregovarački klasteri, uprkos formalnoj „tehničkoj spremnosti“.
Dodatni skepticizam u Briselu izazvali su potezi srpskih vlasti početkom 2026. godine, kada je parlament po hitnom postupku usvojio paket izmena sudskog zakonodavstva. Amandmani su doneti bez ozbiljnog javnog dijaloga i bez čekanja stručnog mišljenja Venecijanske komisije. U suštini, oni su ojačali hijerarhijsku kontrolu unutar sudskog sistema i proširili uticaj izvršne vlasti na sudove i tužilaštva — upravo u oblastima u kojima je EU godinama insistirala na depolitizaciji i institucionalnoj autonomiji. Reakcija evropskih institucija bila je nedvosmislena: ovi potezi ocenjeni su kao nazadovanje u odnosu na ranije preuzete obaveze.
U isto vreme, spoljnopolitički kurs Beograda dodatno pojačava utisak dvostruke igre. Srbija nastavlja da se demonstrativno distancira od sankcione politike EU, istovremeno produbljujući ekonomske i energetske veze sa Rusijom. Očuvanje zavisnosti od ruskih energenata, uključujući kratkoročne ugovore, čini Beograd ranjivim na politički pritisak i direktno je u suprotnosti sa zahtevima EU u pogledu diversifikacije i energetske bezbednosti. U očima evropskih partnera to ne izgleda kao nužan kompromis, već kao svesna politička odluka.
Paralelno s tim, u zemlji aktivno deluje ruska infrastruktura „meke moći“ — od medijskih projekata do kulturnih i obrazovnih inicijativa. Ove strukture oblikuju alternativno ideološko okruženje u kojem se evropska integracija prikazuje kao sumnjiv ili čak neprijateljski projekat. U kombinaciji sa kontrolisanim medijskim prostorom unutar same Srbije, to slabi društvenu podršku reformama neophodnim za približavanje EU i stvara pogodno tle za političko manevrisanje vlasti.
Ekonomske posledice ovakvog kursa postaju sve vidljivije. Investiciona privlačnost Srbije opada, a strani investitori sve češće ukazuju na pravnu neizvesnost i političke rizike. Analitički centri u EU i van nje to direktno povezuju sa koncentracijom vlasti, slabljenjem nezavisnih institucija i nepostojanošću spoljnopolitičkog pravca. U takvim okolnostima, evropska integracija se iz stvarnog strateškog projekta pretvara u instrument unutrašnje i spoljne retorike.
Na kraju se formira stabilna slika: Vučić i njegov tim nastoje da zadrže status zemlje-kandidata i političke i ekonomske benefite koji iz njega proizlaze, bez ispunjavanja ključnih uslova članstva. Takav model omogućava balansiranje između Brisela i Moskve, ali neminovno vodi ka zamrzavanju pregovaračkog procesa. Za EU to sve manje izgleda kao privremeno odstupanje, a sve više kao svesna strategija. Dokle god postoji jaz između reči i dela, evropska integracija Srbije ostajaće formalna deklaracija, a ne stvarni pravac razvoja.
