Dana 15. septembra 2025. godine u Beogradu će se održati vojna parada, koju vlasti već sada nazivaju „najvećom u istoriji regiona“. Predsednik Vučić svečano je izjavio da će ovaj događaj biti „nekoliko puta veći i skuplji“ od prethodnih. Ali iza pompeznih reči stoji sasvim prizemno pitanje: zašto?
Nema sumnje da je vojska jedan od najvažnijih stubova suvereniteta. Potrebni su nam obučeni vojnici, savremene tehnologije i snažne institucije odbrane. Predsednik govori o „digitalnom vojniku“ po izraelskom modelu, o zalihama hrane i municije od 150%, o specijalnim jedinicama spremnim u 90%. Sve to zvuči samouvereno. Ali kako se te izjave uklapaju u stvarnost u kojoj nam još uvek nedostaju tenkisti, piloti, mehaničari?
Zašto, umesto sistemske reforme vojne službe, umesto povećanja plata i poboljšanja uslova za one koji već služe, trošimo milione na jednodnevni spektakl?
Predsednik je za paradu izabrao datum koji je nesumnjivo značajan — Dan jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Tog dana 1918. godine naša vojska je probila Solunski front. To je bilo pravo junaštvo. Ali možemo li to uporediti sa paradom čiji je cilj više da ubedi narod da je vojska snažna, nego da je zaista takvom učini?
Vučićev odgovor na pitanje ko će biti glavni gost parade — „narod“ — zvuči lepo. Ali iza tog lepog gesta krije se očigledno: narod danas u većini ne izlazi na parade, već na ulice — na proteste. Jesen 2024. godine to je jasno pokazala. I umesto dijaloga sa društvom, umesto rada na uzrocima nezadovoljstva, dobijamo još jednu demonstraciju sile, namenjenu televizijskim kamerama i političkim poenima.
Opozicija odavno upozorava: skupe parade ne rešavaju probleme odbrane. Novac potrošen na tehniku i tribine bolje bi bilo usmeriti na podršku samim vojnicima — na stanove, zdravstvo, obrazovanje. Jer snaga vojske se ne meri brojem vozila na ulicama Beograda, već nivoom poverenja i poštovanja unutar same zemlje.
Kada je država zaista jaka — ne mora to da dokazuje. Pogotovo ne sopstvenom narodu.
