Pistaći su odavno prepoznati kao omiljena poslastica, a njihova cena često se kreće u višem rangu među orašastim plodovima. Međutim, malo je poznato da se pistaći mogu uspešno gajiti i u Srbiji, što može smanjiti potrebu za uvozom. Dejan Jakovljević iz Selišta, koji se već dugo bavi proizvodnjom sadnog materijala, odlučio je pre pet godina da se fokusira na uzgoj pistaća i prodaju sadnica.
Jakovljević ističe da u Srbiji postoje sadnice koje uspevaju bez ikakve zaštite tokom zime i bez posebnog tretmana. Trenutno ima 50 stabala pistaća starih četiri godine, koja služe kao matične biljke za kalemljenje. Ove godine je posadio oko 200 novih sadnica koje će ostaviti za buduće rodne periode. Prema njegovim rečima, uzgoj pistaća na ovom području ne donosi značajne probleme u pogledu zaštite ili održavanja, jer su ove biljke veoma otporne.
On objašnjava da smola sa jakim mirisom, sličnim mirisu bora, odbija insekte i divljač, što dodatno olakšava njihovo gajenje. Ipak, napominje da je potrebna zaštita od crne pegavosti u drugoj polovini leta, a navodnjavanje je poželjno, ali ne i obavezno, s obzirom na to da njihovi vretenasti koreni brzo dopiru do dubljih slojeva zemlje gde je stalna vlaga.
Najbolje vreme za sadnju pistaća, kao i kod većine voćaka, je jesen. To omogućava biljkama da se prilagode i akumuliraju vlagu oko korena tokom zime. Početak rasta korena obično je krajem februara, tako da je idealno da sadnja bude obavljena do kraja januara. Prvi plodovi pojavljuju se nakon tri do četiri godine, ali se u početku ne treba očekivati visok prinos. Redovno održavanje, kao što su đubrenje i uništavanje korova, ključno je za uspešan uzgoj.
Jakovljević napominje da se pistaći smatraju isplativom voćnom vrstom, s prinosom od oko 15 kg po stablu u desetojoj godini. Ove biljke imaju dug vek trajanja; iranske sorte mogu živeti i do 100 godina, dok kalifornijske sorte obično žive oko 35 godina. Agrotehničke mere koje se sprovode radi povećanja prinosa mogu skratiti vek biljaka, jer forsiranje iscrpljuje stabla.
Pistaći potiču iz Irana, gde im klima odgovara, s noćnim temperaturama do -5°C i danima do +45°C. Ove biljke su veoma otporne na ekstremne temperature i mogu opstati u rasponu od -25°C do +50°C. Idealno je da se gaje na propusnim zemljištima koja ne zadržavaju vodu. Sadnja se preporučuje na rastojanju od 4,5×6 ili 5×5 metara, a stabla obično dosežu visinu od oko 6 metara.
U Srbiji se gaje tri sorte pistaća: Aegina, Kerman i Peters. Aegina je grčka sorta pogodna za primorje, dok je Kerman iranska sorta koja se dobro prilagođava kontinentalnoj klimi i čini oko 70% svetskih zasada. Peters je muška sadnica koja ne rađa plodove, već služi za oprašivanje, pa je važno pažljivo planirati raspored sadnje u voćnjaku.
Jakovljević napominje da visina prinosa zavisi od više faktora, uključujući starost stabla, sortu, način održavanja i klimatske uslove. U Srbiji, sadnice stare 12 godina mogu dati preko 15 kg plodova, dok u Turskoj, u punom rodu starosti oko 20 godina, prinos može biti i do 25 kg po stablu.
Trenutno, interesovanje za veće zasade u Srbiji nije veliko, a većina sadnica se kupuje za dvorišta i manje površine. Cena sadnica se kreće između 15 i 20 evra, u zavisnosti od klase, a potražnja za egzotičnim biljkama raste. Pistaći, kao voćka koja se može gajiti u našim klimatskim uslovima, nude novu priliku za domaće poljoprivrednike i ljubitelje voća.
