Kada je 1991. godine sleteo u indijski grad Kalkutu, Patrik Svejzi bio je na vrhuncu svoje glumačke karijere, ali se osećao neispunjeno. Iako je stekao popularnost u romantičnim filmovima kao što su „Prljavi ples“ i „Duh“, kao i u akcionim hitovima poput „Drumska kafana“ i „Tačka prekida“, glumac je očajnički želeo da pokaže svoju sposobnost da igra ozbiljne dramske uloge. Njegova potraga za izazovom dovela ga je do reditelja Rolanda Džofea, koji je tražio glavnog glumca za film „Grad radosti“.
Svejzi je bio uzbuđen zbog mogućnosti da igra u filmu koji se bavi dubokim ljudskim iskustvom. U svojim memoarima „Vreme mog života“, zapisao je: „Instinktivno sam znao da rad sa njim može da promeni ne samo moju karijeru nego i moj život.“ Uloga koju je dobio bila je Maksa, američkog hirurga koji nakon tragičnog gubitka deteta odlazi u Kalkutu u potrazi za duhovnim iskupljenjem. Tamo se povezuje sa lokalnim farmerom i istražuje siromašnu četvrt poznatu kao Grad radosti.
U ovoj siromašnoj zajednici, Maks pronalazi inspiraciju kroz hrabrost i dostojanstvo ljudi koji žive u teškim uslovima. Iako se neki kritičari danas slažu da je priča o „belom spasiocu“ pomalo klišeizirana, Svejzi je verovao da će film ostaviti snažan utisak na gledaoce. Njegov lik stalno se borio sa unutrašnjim demonima, a on je bio potpuno posvećen ulozi, govoreći reditelju: „Ako mi date ovu ulogu, radiću neumorno. I još važnije, daću vam svoje srce.“
Tokom priprema za ulogu, Svejzi je volontirao u manastiru Majke Tereze, gde je brinuo o bolesnim i umirućim ljudima. Jedan od njegovih najtežih trenutaka bio je kada je pomagao dečaku sa teškim opekotinama. Opisivao je to iskustvo kao „bolno“, ali inspirativno, ističući kako je na takvim mestima čovek zaista mogao da shvati pravu snagu.
Nažalost, kada je film „Grad radosti“ konačno stigao u bioskope, dočekan je sa hladnim prijemom. Publika i kritičari kritikovali su film zbog njegove predvidljivosti i površnog prikaza Indije. Svejzi, koji je u projekat uložio svoja srca i dušu, bio je duboko razočaran. Za njega je to bila „uloga života“, a neuspeh filma bio je težak udarac.
Uprkos svom talentu i predanosti, Svejzi nije mogao da prihvati da se film koji je smatrao toliko važnim nije svideo publici. Njegova potraženja za ozbiljnijim dramama često su se sudarala sa stvarnošću filmske industrije, gde se često više ceni komercijalni uspeh nego umetnička vrednost. „Grad radosti“ je bio samo jedan od filmova koji su pokazali razliku između onoga što glumci žele da postignu i onoga što publika zapravo želi da vidi.
Iako je film doživeo neuspeh, Svejzi nije odustao. Njegova karijera se nastavila, a on je nastavio da istražuje različite uloge, pokušavajući da pronađe svoj put kao ozbiljan dramski umetnik. Njegova potraga da dokaže da je više od lepog lica i snažnog tela nikada nije prestala, a kroz godine je pokazao da može da igra raznovrsne likove, od romantičnih junaka do kompleksnih negativaca.
U zaključku, iako je „Grad radosti“ možda bio katastrofalno primljen, on je predstavljao važan trenutak u karijeri Patrika Svejzija. Njegova posvećenost i želja da se dokaže kao ozbiljan glumac ostavili su trajni pečat na njegovu karijeru, inspirišući ga da nastavi sa radom na izazovnim projektima i da se bori protiv stereotipa koji su često prisutni u filmskoj industriji.
