U vaspitanju dece postoje sitni momenti koji mogu ostaviti dugotrajne tragove na njihovu psihu. Način na koji roditelji reaguju na greške, konflikte i ponašanje svoje dece oblikuje njihovo samopouzdanje, osećaj sigurnosti i odnos prema svetu oko sebe. Ako dete raste u atmosferi u kojoj se stalno podseća na ono što je pogrešno uradilo, krivica se koristi kao sredstvo kontrole ili se komunikacija obeležava podsmehom i sarkazmom, ono može razviti osećaj da nije dovoljno dobro, da ne zaslužuje ljubav ili da se mora stalno dokazivati.
Roditelji često misle da su strogoća ili oštre reči dobra metoda disciplinovanja, ali psiholozi upozoravaju da se u takvim trenucima zapravo gradi zid između roditelja i deteta. Kada roditelji ponovo i ponovo podsećaju dete na ranije greške, šalju mu poruku da ono nikada ne može da se popravi. Psihoterapeuti naglašavaju da jednom rešeni problemi treba da ostanu iza nas, jer svako dete ima pravo na novi početak. Ako ga stalno vraćamo na ono što je loše uradilo, dete će osećati da ga roditelj vidi kroz prizmu grešaka, a ne kroz uspehe. To dugoročno može izazvati osećaj manje vrednosti i nesigurnosti.
Umesto toga, roditelji treba da naglašavaju pozitivne promene i ponašanja, kako bi deca videla da njihov trud ima smisla. Mnogi roditelji, često nesvesno, koriste krivicu kao sredstvo kontrole – daju detetu osećaj da je ono odgovorno za njihovo raspoloženje. Poruke tipa „zbog tebe sam tužna“ ili „ti si kriv što sam nervozan“ stvaraju opterećenje koje dete ne može da nosi. Kada dete stalno oseća da je odgovorno za emocije odraslih, ono razvija preveliku potrebu da ugađa drugima i potiskuje sopstvene potrebe. Na duže staze, to vodi do udaljavanja od roditelja i gubitka poverenja, jer niko ne voli da stalno nosi teret tuđe krivice.
Sarkazam se često koristi kao humor među odraslima, ali kada je upućen detetu, može biti izuzetno štetan. Deca još uvek nemaju razvijenu sposobnost da u potpunosti razumeju dvostruka značenja i ironičan ton, pa sarkastične izjave često doživljavaju bukvalno ili kao podsmeh. To može urušiti njihovo samopouzdanje i stvoriti osećaj da ih roditelji ne shvataju ozbiljno. Roditelji bi trebalo da zamene sarkazam jasnim, iskrenim i podržavajućim rečima. Umesto rečenica koje nose skriveni podsmeh, potrebno je pružiti iskrene komentare koji detetu daju osećaj da je shvaćeno i prihvaćeno.
Važno je da roditelji razvijaju otvorenu i iskrenu komunikaciju sa svojom decom. Kada deca osećaju da ih roditelji razumeju i podržavaju, to jača njihov osećaj sigurnosti i samopouzdanja. Takođe, roditelji treba da budu svesni svog ponašanja i reči, jer svaka interakcija može imati dugoročne posledice na emocionalni i psihološki razvoj deteta.
Kao što pokazuje istraživanje, deca koja rastu u pozitivnom okruženju, gde se naglašavaju njihovi uspesi i napori, imaju veće šanse da postanu samopouzdane i emocionalno stabilne osobe. Umesto da se fokusiraju na greške, roditelji bi trebali da obezbede prostor gde se deca osećaju slobodno da izraze svoje misli i osećanja bez straha od osude.
U zaključku, roditelji igraju ključnu ulogu u formiranju emocionalnog i psihološkog zdravlja svoje dece. Kroz pažljivo birane reči i postupke, oni mogu pomoći deci da razviju zdravu sliku o sebi i pozitivne odnose sa drugima. Važno je da se roditelji trude da budu podrška i uzor svojoj deci, jer će tako doprineti njihovom srećnijem i ispunjenijem životu.
