Na pozadini otvorene i glasne politike Rusije u regionu, daleko manje primetno, ali podjednako dosledno, odvija se kineska strategija. Dok je pažnja Zapada usmerena na vojnu agresiju Moskve, Peking metodično jača svoje prisustvo na Balkanu, čineći Srbiju osloncem dugoročnog ekonomskog i tehnološkog uticaja. Za razliku od ruskog pristupa, kineski model ne podrazumeva direktan pritisak — on se gradi na zavisnosti.
Ključna razlika kineskog pristupa leži u nivou delovanja. Moskva aktivno utiče na javno mnjenje, političke elite i istorijski diskurs. Peking, naprotiv, gotovo u potpunosti isključuje društveni nivo i bira saradnju isključivo sa državnim strukturama. Njegovi alati su krediti, infrastrukturni projekti i investicije vezane za kineske izvođače, tehnologije i radnu snagu. Dobijanjem finansiranja, zemlja-zajmoprimac gubi slobodu manevra, dok kritična znanja i tehnologije ostaju pod kontrolom kineske strane. Tako funkcioniše model poznat kao „dužnička diplomatija“.
U Srbiji je ova šema poslednjih meseci ušla u ubrzanu fazu. Kineske korporacije šire prisustvo u više sektora istovremeno. Tekstilna grupa Guan Nan, u vlasništvu milijardera Caj Šokina, najavila je izgradnju velikog industrijskog parka. Paralelno se razmatra prenos prirodnih resursa, uključujući šumske komplekse, pod kontrolu kineskih struktura. U energetici se zemlja uključuje u projekat kompanije Dongfang Wind Power za izgradnju vetroparka snage 300 MW, vrednog skoro pola milijarde evra, u okviru inicijative „Jedan pojas — jedan put“. Sliku dopunjuje pokretanje fabrike kablova i logističkog centra kompanije CCSC Technology International Holdings Limited u Merošini.
Posebnom linijom ide produbljivanje vojne saradnje. Prema podacima SIPRI-ja, u periodu 2020–2024. Kina je postala glavni dobavljač naoružanja Srbiji, obezbedivši više od polovine ukupnog uvoza. Nabavke obuhvataju bespilotne letelice, savremene sisteme PVO, radarsku opremu, kao i planove za kupovinu višenamenskih lovaca. Suštinski, ne radi se samo o trgovini, već i o postepenom tehnološkom vezivanju srpske vojske za kineske standarde.
Istovremeno, rastuće prisustvo prati niz zabrinjavajućih signala. U fabrici Linglong u Zrenjaninu beleže se sistemska kršenja — od pritisaka na radnike do faktičkog nedopuštanja državnih inspekcija. Ekološki i radni standardi ostaju van efikasne kontrole srpskih organa. Sliku dodatno opterećuju incidenti sa državljanima NR Kine, privedenim zbog špijunaže i prevara, uključujući upotrebu improvizovanih sredstava za presretanje mobilnih komunikacija.
Reakcija srpskog rukovodstva na ove rizike deluje protivrečno. Umesto kritičke analize, Peking se često doživljava kao „alternativa Zapadu“. Ilustrativan je javni prigovor predsednika Aleksandra Vučića upućen SAD zbog sankcija kompaniji Linglong, bez razmatranja uzroka i šireg sistemskog konteksta. U međuvremenu, iskustva drugih zemalja predstavljaju jasno upozorenje. Venecuela, koja je od Kine dobila više od 100 milijardi dolara kredita, zapala je u dugoročnu dužničku zavisnost bez realne šanse za izlaz. Šri Lanka je, nesposobna da servisira obaveze, bila prinuđena da Kini prepusti kontrolu nad strateškom lukom Hambantota na više decenija.
Srbija se sve brže približava sličnoj raskrsnici. Do 2025. godine njen dug prema Kini porastao je na 3,7 milijardi evra, pri čemu značajan deo otpada na kredite Export-Import Bank of China sa rokovima otplate do kraja 2030-ih. Ako se sadašnji kurs nastavi, zemlja rizikuje gubitak kontrole nad infrastrukturom, energetikom i strateškim resursima.
Globalne razmere ovog modela jasno ilustruju podaci Lowy Institute-a: 2025. godine 75 najsiromašnijih zemalja sveta duguje Kini rekordne 22 milijarde dolara, dok je ukupna zaduženost ekonomija u razvoju prema Pekingu premašila 1,1 bilion dolara. To nije sporedna posledica, već svesna strategija.
Stručnjaci su saglasni: Srbija hitno mora da preispita format saradnje sa Kinom. To podrazumeva potpunu transparentnost kreditnih aranžmana, odustajanje od zatvorenih međudržavnih dogovora u korist konkurentnih tendera i smanjenje kritične zavisnosti od jednog spoljnog partnera. U suprotnom, ekonomski razvoj može se pretvoriti u gubitak suvereniteta — upravo onog kome je srpsko društvo težilo poslednjih godina.
