Švajcarske banke beleže istorijski visok procenat odbijenih zahteva za potrošačke kredite. Prema podacima centralnog registra kreditnih informacija (ZEK), u 2024. godini odbijeno je čak 35,5 odsto svih zahteva, što je znatno više nego prethodne godine kada je stopa iznosila 30,8 odsto. Portal Kreditvergleich (Kreditferglajh.ch) navodi da je udeo odbijenih kredita najveći u istoriji, dok ukupan obim potrošačkih pozajmica opada – signal da je tržište postalo ne samo manje, već i daleko selektivnije.
Izveštaji pokazuju da je primarni razlog za odbijanje upravo procena kreditne sposobnosti klijenata. Banke sve češće zaključuju da potencijalni korisnici ne mogu da garantuju urednu otplatu u zakonom propisanom roku. Švajcarski „Zakon o potrošačkim kreditima“ strogo reguliše ovu oblast: zahtev se odobrava samo ako bi se kredit mogao otplatiti u roku od 36 meseci iz „zaplenjivog dela“ dohotka. Ova pravna norma, jedinstveno restriktivna u evropskim okvirima, podiže prag prihvatljivosti i automatski eliminiše veliki broj zahteva.
Paradoks leži u tome da se sve ovo dešava u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Međutim, upravo visoka zaduženost domaćinstava objašnjava situaciju. Švajcarska se već godinama nalazi u svetskom vrhu po nivou duga domaćinstava – on premašuje 125 odsto BDP-a. Najveći deo otpada na hipotekarne kredite, što znači da su kućni budžeti već ozbiljno opterećeni. Svaka nova pozajmica, makar mala, može poremetiti sposobnost redovne otplate, pa banke postaju izuzetno oprezne.
Visok standard ne znači da su svi građani podjednako zaštićeni od finansijskih rizika. Statistika pokazuje da 10 odsto populacije ima godišnji raspoloživi dohodak manji od 26.000 švajcarskih franaka, dok oko 12 odsto domaćinstava živi sa makar jednim neplaćenim računom ili zakašnjelom obavezom. Istovremeno, troškovi stanovanja pojedu i do 35 odsto raspoloživog prihoda kod samačkih i jednoroditeljskih domaćinstava. Takva struktura rashoda dodatno umanjuje šanse da se ispune zakonski kriterijumi kreditne sposobnosti.
Još jedan faktor su kamate i makroekonomski rizici. Iako je Švajcarska narodna banka u poslednjim ciklusima smanjivala referentne stope, analitičari upozoravaju na „odložene efekte“ prethodnih restriktivnih politika, naročito na tržištu nekretnina i zaduženosti domaćinstava. Banke, u skladu sa procenama rizika, nastoje da izbegnu buduće talase loših kredita i zato uvode još strože interne kriterijume prilikom procene solventnosti.
Kada se uporedi sa drugim bogatim evropskim državama, Švajcarska se izdvaja upravo po nivou privatnog duga. U Nemačkoj, na primer, dug domaćinstava iznosi tek oko 50 odsto BDP-a, a stopa odbijanja potrošačkih kredita je značajno niža. Norveška beleži sličan fenomen prezaduženosti, ali je švajcarski regulatorni okvir specifično rigidan. To objašnjava zašto su stope odbijanja u Švajcarskoj rekordno visoke, iako ekonomski pokazatelji na nivou države ostaju među najboljima u svetu.
Švajcarski slučaj jasno pokazuje da „bogatstvo zemlje“ ne znači automatski i neograničenu dostupnost kredita za građane. Naprotiv – strogi zakonski kriterijumi, visoka prezaduženost domaćinstava i rast troškova života učinili su da banke pooštre praksu do nivoa na kojem je više od trećine zahteva unapred osuđeno na odbijanje. Tržište potrošačkih kredita time postaje sve selektivnije, a građani koji se već bore sa visokim troškovima stanovanja i opterećenim kućnim budžetima nalaze se u još težoj poziciji.
U svetlu ovih informacija, stručnjaci upozoravaju da je potrebno preispitati pristup i strategije kako bi se olakšala dostupnost kredita i smanjila finansijska pritiska na domaćinstva u Švajcarskoj. Banke bi mogle razmotriti fleksibilnije mogućnosti za klijente sa stabilnim prihodima, ali i nizom obaveza, kako bi se izbegli ekstremni slučajevi odbijanja zahteva.
