U protekloj nedelji, stručnjaci za međunarodne odnose, Aleksandra Kolaković i Petar Ivić, analizirali su ključne događaje u globalnoj politici, fokusirajući se na stratešku važnost Grenlanda, kao i na nemire u Iranu. Kolaković je istakla da se svet suočava sa značajnim promenama u međunarodnim odnosima, koje se čine sve dinamičnijim, posebno u svetlu Trampove administracije i dešavanja u Iranu.
Prema njenim rečima, situacija u Iranu je posebna tačka interesovanja, s obzirom na nedostatak pouzdanih informacija o unutrašnjim previranjima. Kolaković naglašava važnost godišnje konferencije francuskih ambasadora, na kojoj predsednik Emanuel Makron definiše pravce francuske i evropske politike. Ova konferencija, iako nije dovoljno medijski pokrivena, igra ključnu ulogu u oblikovanju evropske strategije, posebno u kontekstu globalnih kriza.
Francuska, kao ključna zemlja EU, naglašava svoju stratešku autonomiju, koja obuhvata ne samo odbrambene, već i ekonomske aspekte, uključujući saradnju među članicama EU. Kolaković ukazuje na to da je Francuska definisala Poljsku kao značajnog partnera u budućnosti Evrope, a Makron je takođe istakao potrebu za jačanjem tehnološke suverenosti EU.
Ivić se osvrnuo na važnost Grenlanda, koji, iako trenutno nije u centru pažnje, ima potencijal za strateški interes zbog globalnog otopljavanja i novih trgovačkih ruta. On naglašava da je veliki deo Grenlanda još neistražen, što može otvoriti vrata za dodatne resurse i geopolitičke interese. Pretnje Trampa o vojnoj aneksiji Grenlanda, prema Iviću, bile su više taktike pregovaranja nego stvarna vojna opcija.
U međuvremenu, Iran se suočava sa masovnim protestima koji su rezultirali desetinama mrtvih i hiljadama uhapšenih. Kolaković ističe da su ekonomske posledice ovih nemira ozbiljne, sa drastičnim padom vrednosti iranskog rijala i skokom cena hrane. U isto vreme, primećuje se i pokušaj stranog mešanja u unutrašnje poslove Irana, što može otvoriti put za proamerički režim, iako situacija ostaje veoma teška.
Ona dodaje da je uzrok protesta pored ekonomskih pitanja, i trulost iranskog političkog sistema, korupcija i kršenja ljudskih prava. Mnogi analitičari smatraju da vlasti koriste spoljno uplitanje kao izgovor za unutrašnje probleme, ali Kolaković naglašava da je interes Izraela i SAD u Iranu očigledan, iako to ne znači da su oni direktni uzročnici protesta.
Struktura vlasti u Iranu, koja je veoma centralizovana i povezana sa vojnim snagama, otežava brze promene. Kolaković napominje da trenutni talas protesta ne može sam po sebi srušiti režim, iako se može očekivati da se pojavi kandidat iz establišmenta sa blažim stavom prema Americi.
Demonstracije u Iranu često su nasilne, sa simboličkim napadima na institucije i religijske objekte. Kolaković veruje da bi potencijalni prozapadni kandidat mogao biti iz trenutnog establišmenta, ali povratak bivšeg šaha ostaje veoma malo verovatan. Američko prisustvo u regionu dodatno komplikuje situaciju i može dovesti do novih vojnih akcija.
U zaključku, Kolaković i Ivić ukazuju na to da trenutni fokus međunarodne politike ostaje na Iranu i ulogama velikih sila u regionu. Nestabilnost u Iranu može imati šire regionalne implikacije, a promene u spoljnoj politici i unutrašnjoj strukturi zemlje ostaju neizvesne.
