Donald Tramp igra na jednu od svojih poslednjih karata u trci pred izbore na polovini predsedničkog mandata – strah od civilizacijskog sloma Amerike. Ako je verovati predsedniku, najveća trenutna pretnja za Amerikance nisu previsoke cene namirnica, benzina, dizela i stanovanja, problemi u koje je upao zbog rata sa Iranom, niti strahovanja da bi veštačka inteligencija mogla da uništi radna mesta, pa čak i ugrozi čovečanstvo. Prema njegovim rečima, najveća opasnost je uništenje bele, hrišćanske kulture, koje se može sprečiti samo očuvanjem republikanskog monopola nad vlašću u Vašingtonu nakon izbora na polovini predsedničkog mandata.
U jednom od najmračnijih završnih obraćanja u nekoj od svojih političkih kampanja, Tramp poseže za rasno obojenom retorikom, podstiče islamofobičnu paranoju i širi lažne predstave o deci koja se masovno podvrgavaju operacijama promene pola bez pristanka roditelja. Istovremeno, postavlja se kao arbitar tuđe vere i američkog identiteta, primećuje u analizi za CNN Stiven Kolinson. „Amerikanci će ustati i poručiti da ćemo zaštititi našu civilizaciju, sačuvati našu religiju, naše vrednosti i naše nasleđe i da nikada nećemo dozvoliti da našu naciju pokore ili unište ljudi koji nas mrze“, rekao je Tramp na predizbornom skupu u Kanzasu, na kojem je upotrebio i antisemitsku pogrdnu reč.
U politički najranjivijem trenutku tokom gotovo šest godina na predsedničkoj funkciji, Tramp ne odgovara uverljivim i inovativnim argumentima kojima bi branio rezultate svoje politike u oblasti troškova života ili spoljne politike. Umesto toga, pojačava zapaljivu retoriku koja ga je proslavila i pokušava da povrati političku moć raspirivanjem dubokih nacionalnih podela. Kao primer spremnosti da se upusti u neka od najosetljivijih pitanja kulture i identiteta, Tramp je na skupu u Kanzasu upozorio da je demokratski kandidat za Senat Adam Hamilton poručio ljudima da se „pokaju zato što su rođeni kao belci“. Time je pogrešno predstavio znatno šire izjave tog kandidata o rasi, preispitivanju sopstvenih stavova i ličnoj veri.
Tramp takođe tvrdi da je Abdul El-Sajed, demokratski kandidat za Senat iz Mičigena, rođen u SAD, „džihadista“. Tu uvredu ponovio je juče uveče u Severnoj Karolini. El-Sajeda naziva i „Muhamed“, uz obrazloženje: „Ako imate problema s imenima, jednostavno ga nazovite Muhamed. Verovatno ćete pogoditi.“ Takvo stereotipiziranje ne služi samo tome da se politički protivnik predstavi kao nepodoban za funkciju. Ono sugeriše da svi koji dele njegovu veru ili etničke karakteristike nemaju osobenosti i ljudskost koje pojedinca čine jedinstvenim i da se ne mogu smatrati pravim Amerikancima.
Predsednik je još jedan uvid u svoj način razmišljanja pružio u Kanzasu, gde je upotrebio izraz „Šajlok“ – antisemitsku pogrdnu reč – braneći republikanskog senatora Rodžera Maršala od kritika zbog prakse naplate medicinskih usluga. Ovoga puta ne može da tvrdi da nije znao kakve konotacije taj izraz nosi – već je izazvao buru kada ga je javno upotrebio 2025. godine. Predsednik se ne zaustavlja na uopštavanju o veri i rasi. Ovog meseca je u Arizoni upozorio da bi pobeda demokrata na izborima za Kongres dovela do masovnih promena pola kod dece u školama. „Oni žele da unakaze vašu decu, da ih seku. Neverovatno je šta rade… Vaš sin ode u školu kao Džimi, a tri dana kasnije vrati se kući kao Dženet, a da vas niko ništa nije ni pitao“, rekao je Tramp.
Slične tvrdnje, za koje nema osnova, iznosio je i prošle nedelje u Džordžiji, kao i sinoć u Severnoj Karolini. Poslednjih dana podstiče i strahovanja da bi neredi koji potresaju Francusku mogli da se preliju preko Atlantika ukoliko demokrate pobede. Tokom kampanje upozoravao je i da socijalisti i komunisti žele da unište republiku. Juče je ponovo demonizovao demokratsku kongresmenku iz Minesote Ilhan Omar, rođenu u Somaliji, odbacujući ideju da naturalizovana američka državljanka ima pravo na ustavnu zaštitu zato što potiče iz zemlje koju je nazvao „vukojeb…“.
Predsednik je nastojao i da podstakne versku netrpeljivost, sugerišući da vernici koji ne dele konkretna politička uverenja njegovih pristalica predstavljaju pretnju naciji. U ponedeljak je ismevao verski autoritet Hamiltona, koji ima vodeću ulogu u Ujedinjenoj metodističkoj crkvi Vaskrsenja. „Ne ponaša se kao sveštenik zato što njegovi stavovi nisu sveštenički“, rekao je Tramp. Iako priznaje da nije naročiti poznavalac Biblije, Tramp se ipak predstavio kao neka vrsta proroka, tvrdeći da je jedan neimenovani verski vođa iz Teksasa bio u pravu kada je predvideo da će ga „on povesti u razdoblje… hrišćanstva kakvo niko drugi ne može da ostvari“.
Tramp već dugo nastoji da identifikuje neprijatelje i one koje predstavlja kao strance, kako bi se u odnosu na njih definisao. Politički je najuspešniji kada ima protivnika na koga može da usmeri pažnju javnosti. Mnogi političari skloni su preterivanju. Neki od njih, poput Trampa, povremeno iznose i osvetoljubive komentare predstavljene kao šale, čime sebi obezbeđuju prividnu političku zaštitu. Potpredsednik Džej Di Vens, na primer, u ponedeljak se poslužio pričom o ljudima koji navodno ne pripadaju Americi, našalivši se da je demonstrant na jednom njegovom skupu sigurno ilegalno prešao granicu da bi se tako ponašao.
U međuvremenu, mnogi liberali skloni su pretpostavci da sve Trampove pristalice dele očigledne rasne i verske predrasude lidera njihovog pokreta. Takva kritika nije pravedna prema biračima kojima se dopada njegova ukupna politička poruka. Nije nužno rasistički zabrinuti se zbog toga što demokrate nisu na odgovarajući način obezbedile južnu granicu SAD. Pojedini Amerikanci iskreno se pitaju da li će širenje muslimanskih ili drugih verskih zajednica biti praćeno njihovom potpunom integracijom ili će promeniti karakter njihovih gradova i običaja.
Takođe je sasvim opravdano da se u predizbornim debatama razmatraju pitanja poput stavova kandidata o Bliskom istoku ili organizacijama kao što je Muslimansko bratstvo. El-Sajed se svakako nije ustručavao da govori o tim temama. Ipak, Tramp ide mnogo dalje od pukog serviranja onoga što politički konsultanti nazivaju „crvenim mesom“ za pristalice, odnosno provokativnih poruka koje treba da raspale njihove strasti. Teško je poverovati da tako iskusan politički operativac nasumično izgovara šta mu padne na pamet dok improvizuje na pozornici. Ponavljanje zapaljivih tema i često posezanje za rasnim i verskim stereotipima stvaraju prepoznatljiv obrazac zasnovan na strahu.
Trampov povratak nekim od svojih najprovokativnijih poruka poklapa se sa njegovom turnejom po saveznim državama u kojima tradicionalno dominiraju republikanci. Cilj mu je da u poslednjem trenutku podstakne izlaznost najkonzervativnijih birača i pomogne ugroženim republikanskim kandidatima da sačuvaju svoje pozicije. Njegova decenija provedena u vrhu američke politike pokazala je da njegova mračna retorika može da posluži kao snažan poziv pristalicama da se okupe oko njega. Međutim, čak i kada je reč o Trampu, čija je politička karijera oduvek bila obeležena kršenjem pravila pristojnosti, najnoviji primeri demagogije posebno upadaju u oči. Deluju kao smišljen pokušaj skretanja pažnje, odnosno nastojanje da se promeni fokus predizborne trke kojom dominiraju pitanja troškova života i ekonomske teškoće birača, dodatno pogoršane njegovim ratom u Iranu.
Nije jasno da li će takva strategija uspeti. Ako uspe da mobiliše manje politički angažovane birače koji izlaze na izbore uglavnom kada je on lično kandidat, možda će uspeti da spase pojedine republikance u tradicionalno republikanskim državama, koji nisu očekivali da će se 2026. godine boriti za opstanak na funkciji. Ipak, stratezi Bele kuće pokazuju da razumeju kako njegove ekstremne izjave mogu da odbiju umerenije birače. To se vidi po tome što ga ove nedelje nisu poslali u kolebljive savezne države u kojima se vode najneizvesnije izborne trke.
Mark Sanford, bivši republikanski guverner Južne Karoline, rekao je u utorak u razgovoru za CNN da usredsređivanje na izmišljene priče o transrodnoj deci verovatno neće umanjiti ranjivost republikanaca. „Mislim da je to skretanje s teme jer većina ljudi sa kojima razgovaram u Južnoj Karolini i njenoj okolini brine o ekonomiji, troškovima života i inflaciji“, rekao je Sanford. „Pretpostavljam da je to način da se promeni tema ako vam ono što se dešava ne ide u prilog… ali ne verujem da je to pitanje koje će uticati na neodlučne birače.“
Buka koja prati oba Trampova predsednička mandata ponekad je umanjivala šok izazvan njegovim postupcima ili jednostavno iscrpljivala njegove kritičare dok on neprestano preplavljuje javni prostor neprijateljstvom i uvredama. Američku politiku rasizam, naravno, opterećuje već dugo. Netolerancija je povremeno izbijala na površinu političkog života, naročito kada je podstiče političar koji u njoj vidi sredstvo za sticanje veće moći. Ipak, i dalje je zapanjujuće posmatrati predsednika države kako tako svesno koristi svoj javni uticaj da produbljuje rasne, verske i kulturne podele u društvu. Kada su nekadašnji predsednici poput Ričarda Niksona, Ronalda Regana ili Džordža H. V. Buša – pa čak i Lindona Džonsona, koji je potpisao Zakon o građanskim pravima – iz političkih razloga pokušavali da iskoriste rasne podele, činili su to posredno ili kroz metafore.
Tramp ne pribegava takvoj suptilnosti. Napadajući migrante bez regulisanog boravišnog statusa, pripadnike manjina u zakonodavnim telima i transrodne građane, deluje kao da namerno pokušava da povuče granicu između onih koji pripadaju Americi i uživaju njena prava i onih koji su iz njih isključeni. Takav pristup ugrožava i pojedince, i nacionalno jedinstvo. Međutim, uprkos žestini poruka, ovoga puta iz njih izbija i svest o sopstvenoj ranjivosti. Tokom Trampovih predsedničkih kampanja, potraga za spoljnim neprijateljima kojima bi pripisao američke probleme često je bila pokretačka snaga njegovog političkog pokreta. Sada, kada mu je popularnost blizu rekordno niskog nivoa, predstavljanje nacije kao zemlje pod opsadom stranaca više podseća na poslednji pokušaj oslabljenog lidera da se održi na vlasti nego na nastup političara, sposobnog da proširi krug pristalica uveravanjem i argumentima.
Uz to, ankete pokazuju da većina Amerikanaca sve negativnije ocenjuje Trampov učinak, upravljanje ekonomijom i rat koji je postao njegov glavni spoljnopolitički poduhvat. Zbog toga se čini malo verovatnim da će njegov pokušaj skretanja pažnje zapaljivom retorikom uroditi plodom. Nije ni čudo što republikanci sa sve većom zabrinutošću gledaju prema 3. novembru.
