Rasprave o superherojskim filmovima ne prestaju, a svoje mišljenje o njima je nedavno izneo poznati pisac Stiven King. Kao i mnogi drugi istaknuti pojedinci u Holivudu, King je kritikovao ovaj žanr koji već decenijama dominira bioskopskim blagajnama i donosi ogromne zarade. Iako su filmovi ovog tipa često predmet različitih mišljenja, publika ih i dalje verno prati.
King je izneo svoje stavove o načinu na koji superherojski filmovi prikazuju nasilje. On smatra da su prikazi nasilja u ovim filmovima površni i da ne odražavaju stvarne posledice. „Ako pogledate te superherojske filmove, videćete nekog negativca koji uništava čitave gradske blokove, ali nikada ne vidite krv. Čoveče, to je pogrešno. To je gotovo, kao, pornografija,“ rekao je za The Times, kako prenosi Far Out Magazine. Ovim izjavama je želeo da naglasi da su efekti nasilja u superherojskim filmovima često predstavljeni bez stvarnog suočavanja sa onim što zaista predstavljaju.
U razgovoru se King osvrnuo i na svoja iskustva sa ekranizacijama svojih dela, navodeći kao primer film „The Long Walk“. On je istakao da je tokom procesa stvaranja filma naglasio važnost autentičnosti u prikazu nasilja. „Rekao sam: ‘Ako to nećete prikazati, nemojte ni da se trudite.’ Rezultat je, prema njegovim rečima, bio prilično brutalan film, što je za njega važnije i iskrenije od ublažavanja prizora kako bi bili ‘prihvatljiviji’.“
King ističe da superherojski filmovi često sadrže ruševine, velike eksplozije i negativce koji ponavljaju iste monologe, ali bez stvarnog prikaza nasilja. Iako mnogi ne bi povezali superherojske filmove sa pojmom „pornografski“, on smatra da zbog ignorisanja stvarnih posledica nasilja, ti filmovi imaju više sličnosti sa tim opisom nego što se na prvi pogled čini.
Ove izjave Stivena Kinga otvorile su novu debatu o tome kako su superherojski filmovi oblikovali percepciju nasilja u savremenom društvu. Kritičari žanra često ističu da ovi filmovi promovišu nasilje bez odgovarajuće analize ili kritike, dok obožavaoci tvrde da su to samo fantastične priče koje ne bi trebalo shvatiti previše ozbiljno.
Kingov stav, međutim, ukazuje na dublje pitanje o odgovornosti filmskih stvaralaca u prikazivanju nasilja. Da li filmovi treba da prikazuju stvarne posledice nasilja, ili je dovoljno pružiti zabavu i uzbuđenje bez previše razmišljanja o etici? U vreme kada su nasilje i agresija sve prisutniji u društvu, ova diskusija postaje sve relevantnija.
U svakom slučaju, Kingove reči mogu poslužiti kao podsticaj za razmišljanje o tome kako se nasilje prikazuje u popularnoj kulturi, a posebno u filmovima koji privlače milione gledalaca. Njegova kritika može otvoriti vrata za dublje analize i dijaloge o tome kako bi filmska industrija mogla da se razvija u pravcu koji bolje odražava stvarnost i posledice nasilja u svetu.
Dok se debate nastavljaju, jedno je sigurno: superherojskih filmova ne nedostaje, a njihova popularnost ne opada. Stiven King, kao jedan od najuticajnijih pisaca današnjice, svojim stavovima može pružiti drugačiju perspektivu na ovaj žanr, podstičući publiku da razmišlja o onome što gledaju i kako to utiče na njihovu percepciju sveta.
