Ovogodišnja suša je drastično uticala na poljoprivredne prinose kukuruza, soje, šećerne repe i suncokreta u Srbiji. Na osnovu dostupnih informacija o zasejanim površinama, trenutnim tržišnim cenama i zabeleženom smanjenju prinosa, procene govore da bi ekonomski gubici od suše u proizvodnji kukuruza mogli biti između 360 i 500 miliona evra. Ekonomisti Uroš Davidović i Nataša Tešić navode da će 2023. godina, iako je do kraja 2026. ostalo nekoliko meseci, biti treća uzastopna godina u kojoj će ukupna godišnja šteta u Srbiji usled klimatskih ekstrema biti najmanje milijardu evra.
Od 2012. godine do danas, u devet godina ukupna godišnja šteta od klimatskih ekstrema iznosila je najmanje 500 miliona evra, dok je u sedam godina bila veća od milijardu evra. Četiri od tih godina dogodile su se nakon 2020. godine. Ovi iznosi su značajni, jer su veći od 1% BDP-a Srbije, a uglavnom se odnose na direktan gubitak u poljoprivrednoj proizvodnji zbog suše. Stanje je alarmantno, jer visoka godišnja akumulacija šteta postaje sve učestalija.
Iako osiguranje ne može sprečiti uticaje klimatskih promena, ono može preusmeriti gubitke sa pojedinačnih preduzeća na širi skup učesnika. U tom smislu, osiguranje se posmatra kao finansijski instrument koji može pomoći u očuvanju kontinuiteta privrednih aktivnosti i jačanju otpornosti sektora. Međutim, broj zaključenih osiguranja u poljoprivredi je u poslednje tri godine opao za oko 27%, što ukazuje na to da trenutni sistem osiguranja nije adekvatan za nastupajuće klimatske rizike.
Prema podacima Narodne banke Srbije, broj osiguranja se povećavao od 2005. do 2022. godine, ali je pad nastao nakon 2022. godine. Ovo se može posmatrati kao signal da poljoprivrednici gube poverenje u sistem osiguranja, s obzirom na to da je prosečna premija porasla sa 735 evra na 1.040 evra u poslednjih nekoliko godina. Povećan udeo odbijenih odštetnih zahteva dodatno potkopava poverenje poljoprivrednika, jer gotovo svaki treći rešeni zahtev ne rezultira isplatom naknade.
Analiza pokazuje da je tokom ekstremno sušnih godina osiguranje pokrivalo samo 2% izgubljene poljoprivredne vrednosti. Za Srbiju je potrebno povećati dostupnost osiguranja i obezbediti pokriće koje odgovara rizicima proizvodnje. Kako bi se smanjio zaštitni jaz, neophodna je saradnja između osiguravača, države i poljoprivrednika. U tom smislu, primeri iz Španije i Turske pokazuju kako državna podrška i osiguranje mogu biti povezani kako bi se stvorili održivi sistemi zaštite za poljoprivrednike.
Prvi korak bi bio preispitivanje načina na koji se javna podrška usmerava ka osiguranju, s naglaskom na rizike koje polise pokrivaju. Takođe, važno je jasno informisati poljoprivrednike o uslovima osiguranja. Unapred poznati kriterijumi za državnu pomoć mogli bi olakšati poljoprivrednicima da razumeju kakvu podršku mogu očekivati. Na kraju, pouzdana evidencija šteta je ključna za procenu stvarnog nivoa zaštite i planiranje javne podrške.
