Stenli Tuči je poznati glumac čije ime često povezujemo sa filmovima kao što su „Đavo nosi Pradu“, „Igre gladi“ i „Džuli i Džulija“. U svom serijalu „Tuči u Italiji“ za „National Geographic“, Tuči otkriva svoju strast prema hrani i kulturi Italije, istražujući kako ova zemlja oblikuje njegov identitet i život.
Italija za Tučija nije samo mesto porekla, već i simbol emocionalnog prostora. Opisuje je kao zemlju gde vreme teče sporije, a uživanje u hrani i razgovoru je ritual. Hrana za njega predstavlja emocionalni kompas, a deljenje obroka je najiskreniji oblik pripadnosti. Tuči veruje da pica, kafa i sladoled u Italiji imaju poseban značaj. Italijanska pica je više od hrane; to je ritual koji uključuje pažljivo pripremljeno testo i sveže sastojke. Kafa nije samo napitak, već način života, a gelato je neuporedivo bolji od svega što se nudi drugde u svetu.
U intervjuu se osvrće na razlike između Italije i Amerike, ističući da su oboje domovine, ali različitih frekvencija srca. Amerika je mesto brzine i karijere, dok Italija nudi sporiji ritam života, više emocija i uživanja. Tuči oseća da ga Amerika oblikuje kao profesionalca, dok Italija preoblikuje kao čoveka. Oba mesta su mu važna, a život između ovih kultura predstavlja bogatstvo.
Kroz rad na serijalu „Tuči u Italiji“, Tuči je otkrio koliko duboko Italija živi u njemu. Hrana ima moć da otključa uspomene i emotivne trenutke. Tuči je shvatio da nije samo glumac koji voli da jede, već i neko ko kroz hranu pronalazi svoju suštinu. Spontanost koju je otkrio tokom snimanja podsetila ga je na važnost nepredvidivosti u životu, kao i na lepotu deljenja stola sa nepoznatim ljudima.
Ideja za snimanje kulinarsko-putopisnog serijala proizašla je iz njegove želje da istražuje život kroz hranu. Tuči, iako nije profesionalni kuvar, uživa u kuvanju i gleda kako obroci menjaju atmosferu. U njegovoj porodici, kuhinja je mesto okupljanja i proslave, što ga je inspirisalo da podeli ovaj deo svog života sa publikom.
Kada govori o svojoj omiljenoj kuhinji, Tuči naglašava da voli jela koja imaju emocionalnu dubinu. Italijanska kuhinja, sa svojom jednostavnošću i bogatstvom ukusa, predstavlja za njega dnevnik života. Tuči smatra da kuhinja nije samo prostor, već mesto gde se susreću različiti delovi ličnosti.
Praznična trpeza za njega je sinonim za prejedanje, ali i za okupljanje porodice i prijatelja. To je vreme kada se granice brišu, a ljubav izražava kroz hranu. U njegovoj porodici, praznici su trenutci kada se oseća bliskost i radost, a hrana postaje simbol ljubavi.
Tuči takođe ističe razlike između različitih regiona Italije. Svaka regija ima svoj temperament i karakteristike, što dodatno obogaćuje njegovu perspektivu. Napulj, na primer, opisuje kao srce Italije, dok Toskana predstavlja dušu. Ove razlike mu pomažu da bolje razume sebe i svoje mesto u svetu.
Najveći izazov tokom snimanja bio je u Napulju, gde je pizza više od hrane; to je religija. U tim trenucima, Tuči je naučio koliko iskrenosti može doneti razgovor sa strancima, a spontane situacije su često bile najlepše.
Rad na ovakvom serijalu pruža Tučiju slobodu koja je drugačija od klasične glume. Dok u filmovima postoji scenario, u ovom serijalu je život tu, a spontane situacije donose posebnu vrstu umetnosti. Tuči je naučio da prihvati nepredvidivost i uživa u trenutku, čime je dodatno obogatio svoje iskustvo kao umetnik.
Kroz sve ovo, Tuči pokazuje da je Italija više od hrane; to je osećaj, način života koji ga oblikuje i inspiriše. Njegov serijal nije samo kulinarski poduhvat, već putovanje kroz dušu, koje omogućava gledateljima da dožive lepotu Italije kroz njegovu prizmu.
