Većina onih koji igraju lutriju svesna je da su šanse za dobitak gotovo minimalne. Ipak, iz nedelje u nedelju prave tikete, maštajući o životu koji bi mogao da se promeni preko noći. Iako je lutrija više igra nade nego matematike, uvek postoji ono „šta ako“. Međutim, jedan čovek, rumunsko-australijski ekonomista Stefan Mandel, nije igrao na sreću, već je koristeći sirovu matematiku uspeo da osvoji lutriju čak 16 puta. Njegov pristup bio je toliko efikasan da su mnoge zemlje na kraju morale zabraniti njegove metode.
Mandelova formula bila je jednostavna: identifikovati ona izvlačenja u kojima je nagradni fond višestruko premašivao ukupnu cenu kupovine svih mogućih kombinacija tiketa. Pretvorivši problem sreće u matematičku operaciju sa pozitivnim statističkim povraćajem, Mandel je igru na sreću transformisao u jednačinu isplativosti.
Nakon što je uspešno testirao svoj sistem u rodnoj Rumuniji, a zatim i u Australiji, Mandel je usavršio svoju strategiju uz pomoć malog tima. Razvijali su algoritme koji su generisali i štampali milione validnih kombinacija za određene lutrije. Njegova avantura dostigla je vrhunac kada je bacio oko na Sjedinjene Američke Države, konkretno na lutriju u Virdžiniji, koja je koristila samo 44 broja. Kada je nagradni fond dostigao 15,5 miliona dolara, Mandel je aktivirao svoju mašineriju i tokom dva užurbana dana njegov tim kupio je 6,4 miliona tiketa.
Iako su uspeli da obuhvate samo deo mogućih kombinacija, među tim tiketima bio je i dobitni. Njegov podvig pokrenuo je istragu FBI-ja i CIA-e, ali nije pronađena nijedna zakonska povreda. Njegova operacija, iako van duha igre, nije kršila nijedno tadašnje pisano pravilo.
Ključ Mandelovog metoda nije bio u sofisticiranim numeričkim trikovima, već u otkrivanju trenutka kada pravila igre pružaju strukturnu prednost. Njegova formula funkcionisala je samo kada je nagrada bila najmanje tri puta veća od troška svih kombinacija. Takođe, sistemi lutrije su tada dopuštali direktno štampanje tiketa sa izabranim kombinacijama, mogućnost koja je kasnije zabranjena u mnogim zemljama zbog slučajeva poput njegovog.
Mandelova strategija pretvarala je lutriju u sigurnu opkladu, pod uslovom da raspolažete potrebnim resursima, vremenom i disciplinom za sprovođenje plana takvih razmera. Ipak, profit nije bio trenutni: Mandel je morao da podeli dobitak sa desetinama investitora i pokrije značajne operativne i pravne troškove. Unatoč tome, sistem mu je omogućio da tokom više godina osvoji 14 glavnih nagrada i stekne značajno bogatstvo, bez varanja ili povlašćenih kontakata, već samo primenom matematike.
Nakon svoje poslednje velike pobede, Mandel se povukao u tropski raj ostrva Vanuatu, gde danas živi daleko od očiju javnosti. Njegova priča ne samo da osporava mit o sreći u igrama na sreću, već se pretvorila u matematičku legendu koja je razotkrila ozbiljne propuste u dizajnu mnogih lutrijskih sistema pre njihove digitalizacije.
Danas, sa strožim regulacijama, ograničenjima u kupovini tiketa i automatizovanim sistemima, ponavljanje njegovog modela postalo je neizvodljivo. Ipak, njegovo dostignuće ostaje kao jedno od najupečatljivijih dokaza da ljudski um, kada se inteligentno i promišljeno suoči sa verovatnoćom, može da promeni ravnotežu onoga što se smatralo nemogućim. Mandelova priča takođe ukazuje na to koliko je važno razumeti osnovne principe verovatnoće i kako se oni mogu iskoristiti u različitim aspektima života, ne samo u igrama na sreću. U svetu gde su šanse često protiv nas, Mandelov pristup predstavlja inspiraciju za sve koji teže uspehu kroz analitičko razmišljanje i strategiju.
